Pokisli i na snažnom vetru, u podnožju Kalemegdana, Miloš i ja smo izviđali moguće lokacije za Milanov automobil. Svaki kutak uz zidine davno nestalog Beograda pretvorio se u blato, ali nam se sreća osmehnula u vidu praznog i fotogeničnog parkinga nedaleko od beogradskog Zoo vrta. Prativši trag Citroëna (ne mislimo na tragove raznih tečnosti na asfaltu, već na hidrauličare rasute po parkingu) u lavirintu dorćolskog blok naselja našli smo se sa Milanom, Stefanom i Filipom. Žuti i narandžasti GS razbijali su sivilo dana u kratkoj koloni koja se zaputila do Kalemegdanske tvrđave. Olovno nebo nam nije dozvoljavalo da se duže zadržimo na pustom parkingu, te smo spas od pljuska i hladnoće, makar za nas ako ne i za automobile, potražili u nekom toplom i zatvorenom prostoru. „Kao što sam već mnogo puta ispričao, ovo je unikatan primerak u Srbiji, bio je prvo Titov, pa Jovankin. Posebno je bio adaptiran za Tita, jer kao što znate, Tito je imao problem sa nogom i auto se gotovo neprimetno podigne na jednu stranu tako da niveliše pomenuti Titov problem. Originalna je boja još uvek na njemu i prešao je realnih 999 kilometara, koliko piše na satu. Kao što ste danas videli, on nikad nije vožen po kiši…“ Milan je gotovo svečanim tonom opisivao svoj Citroën GS, dok smo se mi borili za dah. „A sada ćemo ozbiljno…“

Milanova GS odiseja počinje 2008. godine, kada mu je dve nedelje pred skup u Banja Luci pukla šasija na Spačeku, njegovoj prvoj ljubavi. Kako je želeo da na okupljanje ode isključivo u svom automobilu, Milan je kupio crveni Citroën GS Club iz 1976 godine. „Usput smo imali sve moguće i nemoguće situacije. Prvo mi je već kod Umke iscurila cela tečnost hidraulike, a pri izlasku iz Srbije je prolupala poluosovina. Umro mi je alternator, umrsili su mi se brisači i otkačila se kvaka na zadnjim vratima.“ proveo nas je Milan kroz probleme koji su ga sustigli u odlasku. Ali, kruna njegovog nezaboravnog putovanja sačekala ga je u samoj koloni jednog od najvećih skupova od raspada Jugoslavije do danas: „Ukačio i sam da mi zadnje kočnice uopšte ne rade, i to tako što sam imao sudar u Banja Luci.“ Do nezgode je došlo na jednoj od raskrsnica kojom je kolona prolazila kada je ispred Milanovog GS-a izleteo automobil iz bočne ulice: „Policajac koji je obezbeđivao raskrsnicu je zaključio da mi nije ništa i da nisam kriv i pustio me da stignem kolonu. I danas imam ožiljak na prednjem braniku od tog sudara. Kasnije mi je otišao alternator, pa se ispraznio akumulator. Posle smo jedan punili u Spačeku kolege sa foruma, Vove, dok sam ja trošio pun i tako smo stigli do Beograda.“ Milan je crvenog Citroëna vozio još nekoliko meseci, nakon čega ga je ostavio sa strane i posvetio se restauraciji svog Spačeka.

U međuvremenu, od prijatelja je kupio još jedan Citroën, žuti GSX iz 1978. godine. Automobil je bio garažiran, ali je prostor u kom se nalazio bio vlažan, te je zarđao na mestima na kojima nijedan GS nikad ne rđa, a iako je prešao 90.000 km, bio je sređivan dvaput: „Vrata su bila rađena, a majstor je trulu oplatu samo urolao i stavio lim preko nje. Pošto sam emotivnije vezan za stariji tip GS-a, posebno za tablu sa Kiklopovim okom, trapezaste farove i stari tip štopaljki, odlučujem da uz pomoć mnogih drugara sa Citroën foruma sredim žutog GS-a uz karakteristične delove sa crvenog, kog smo u međuvremenu rasturili. Za razliku od motora koji je produvao, ostatak mehanike je bio veoma dobar, a školjku smo pod pritiskom komšija iz obližnje zgrade ustupili skupljačima sekundarnih sirovina. Driton je sa još trojicom pomoćnika o-ruk metodom natovario školjku na kamion, a ja sam tek kasnije shvatio da je trebalo da poskidam još neke stvari koje tada nisam stigao. Bili smo u tolikoj žurbi da nismo ni tražili novac, ali smo za auto na kraju dobili dvolitarsku flašu Coca Cole. Tu se priča o crvenom GS-u kao jedinstvenom primerku završava, ali njegovi delovi su nastavili da žive, kao u žutom, tako i u drugim forumskim automobilima. Zvao se Crvena Strela, a novi je bio Žuta Osa, ali su sada ta dva GS-a spojena u Žutu Strelu.“

Krajem leta 2009. godine, društvo sa Citroën foruma je na Milanovom placu otpočelo radove koji su trajali do kasne jeseni 2014. godine. Stefan se pridružio na proleće 2013. godine i tom prilikom pomogao oko pripreme i farbanja. Na kraju, došao je red na elektriku, a zbog velikih razlika između prve i druge serije, dosta instalacija je menjano i prilagođavano. Ceo hrom i veći deo enterijera prebačen je sa crvenog GS-a, uključujući i sedišta od CX-a koja su se u njemu nalazila od ranije. U poslednje zahvate uključen je rad na kočnicama, paljenjem, karburatorom i auspuhom.

Od završetka kapitalnih radova i registracije u septembru 2014. godine, Milan Žutu Strelu vozi svakodnevno, a automobil je svoju premijeru imao na 9. GSijadi: „Tada je još ubacivao izduvne gasove u kabinu i trap još uvek nije bio dobar, pa je posle skupa otišao kod majstora. Nakon toga, vožen je cele zime. Pet godina je stajao i to rasturen i očekivao sam mnogo više dečijih bolesti.“ Jedna od njih nam je i odložila fotografisanje, ali je Milanova odlučnost doprinela tome da njegov Citroën pobedi svaku prepreku i pojavi se na ulici u doba godine i u vremenskim uslovima koji većini njegovih vršnjaka garantuju mesto u suvoj i toploj garaži.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević