Tek što sam spustio slušalicu javne govornice na samoj obali mora, pored starog drvenog čamca natkrivenog na doku, zaustavila se jedna siva Vespa čija se boja jedva nazirala ispod bezbrojnih nalepnica, uspomena sa pređašnjih putovanja. Njen vlasnik, Italijan, vozio je Jadranom, a Neos Marmaras mu je bio samo jedna od usputnih stanica do Istanbula. Taj kratki susret ponovo mi je dokazao da svet Vespi zaista ne poznaje nikakva ograničenja, a da njihovi vlasnici govore zajedničkim jezikom, jezikom avanture.

Mnogi avanturisti poput mog sagovornika posetili su 4. Beovespu sredinom jula. Mi smo naše druženje sa beogradskim Vespašima nastavili nekoliko dana kasnije, kada su se i poslednji putnici koje kiša nije pokolebala otisnuli iz Beograda put svojih domova ili pak novih odredišta. Bilo je nesnosno toplo popodne, jedno od onih koje nas je sve podsećao na to da ovo leto ipak postoji.

Na Studentski trg prva je stigla Marija, a za njom se, uz poznato zujanje, skupljao i ostatak našeg društva. Predah od većih, bržih i snažnijih motora Marija, slobodna umetnica i pasionirana ljubiteljka kuvanja, pronašla je u Vespi LX 150 3V tek pre nekoliko meseci, te njome, iako joj život na dva točka nije nimalo stran, još uvek nije napuštala grad. Ipak, putovanja po svetu na motorima ne želi da se odrekne, pa će se na dva mala točka rado zaputiti bilo gde.

Dejanova Vespa ET4 iz 2001. godine bila je prva moderna Vespa sa malim ramom. Na njoj, Dejan je za četiri godine prešao 40.000 km, nekoliko puta kroz celu Jugoslaviju, a posetio je i muzej Vespi u Pontederi i jedan svetski Vespa skup. Ipak, putovanjima nikada nije kraj, jer se sledeće godine veliko okupljanje Vespi održava u Biogradu na Moru, dok je za za neku od sledećih sezona u planu putovanje na Nordkap, jednu od najsevernijih tačaka Evrope. To nas je dovelo do WRE koncepta čiji je Dejan jedan od osnivača. We ride everywhere družina je preskočila formalnosti jednog kluba, fokusirajući se na zajedničku želju za putovanjem bez granica. Osim u Srbiji, njihove centrale se nalaze i u Sloveniji, Makedoniji i u Sarajevu i Doboju.

Još jedan član WRE ekipe je Marko, čija je Vespa GTS 300IE njegova peta po redu u deset godina dugoj karijeri. Pre oko dve i po godine, on je otkrio putovanje Vespama i do sada se vozio širom Srbije, a putovao je i u Dubrovnik i Firencu i Italiju. „Putovanja su postala stvar koja nas je zbližila“, rekao je, „a direktan kontakt sa okruženjem i zbližavanje sa njim nadahnjuje.“ Marko automobile koristi samo kada mora, a osim na Vespi, putuje i biciklom. Trenutno, on se nalazi u Nepalu, gde će iz Katmandua na biciklu voziti Himalajima, trasom poznatom kao Anapurna trek.

Boje serije PX, najpopularnije klasične Vespe, branila je Marijana. Ako su vam njeno lice i Vespa poznati, onda je vaš ukus i izbor TV emisija bio nepogrešiv u vreme dok je na televiziji kvalitet vodio hrabru, ali uzaludnu borbu sa kičom. Marijana je u svojoj emisiji Moljac na sedištu Vespe vozila i razgovarala sa mnogim znamenitim i poznatim Beograđanima, među kojima su bili Jovan Ćirilov, Konstantin Kostjukov, Dejan Zečević, Žika Todorović i Sergej Trifunović. Ono što o Marijaninoj Vespi možda niste znali je to da je u pitanju PX125 Ultima Serie, jedna od 999 Vespi iz ograničene serije nastale povodom proslavljanja trideset godina njene proizvodnje. „Vozim Vespu već dvanaest, trinaest godina i jedna sam od prvih Vespašica u gradu. Beba Lončar, pa ja! Nabavila sam je iz praktičnih razloga, da bih lakše stizala sa studija na posao.“ uz širok osmeh govori. „Za mene je Vespa najlepši dvotočkaš i zaista ima dušu. One su miks starinskog duha i modernog i inovativnog.“ Vespa je već godinama prepoznatljiv deo Marijaninog stvaralaštva. Bio je tu Moljac, kratki film Trudnoća na točkovima i nedavno održana izložba grafika i crteža Grad na dva točka, koju je pratila premijera istoimenog kratkometražnog filma.

I Marko je na Studentski trg pristigao na točkovima jedne Vespe PX iz 1984. godine. Nazvana Štrumpfeta zbog svoje plave boje, ova Vespa je Markov putni dvotočkaš i Vespa kojom je prvi put napustio gradske ulice: „Vozili smo u grupi do Kosmaja. Tada je skala prvi put prešla 80 i potpuno sam pretrnuo!“ Pre Štrumpfete, Marko je vozio Vespu sa automatskim menjačem, a odlazak van grada je za sobom povlačio kupovinu jače Vespe. Na njoj su promenjene ručke, retrovizori i gume, a od svog prvog izlaska van grada, Marko je vozeći Štrumpfetu obišao celu Srbiju, a bio je i u Grčkoj i dva puta u Italiji, o čemu svedoči mnoštvo nalepnica na njenoj unutrašnjoj strani.

Zbog pada, Goranova Vespa nažalost nije bila spremna tog julskog dana, te smo se na Studentski trg vratili po završetku njene restauracije, po čijem je završetku Vespa osvanula u novoj, pastelnožutoj boji. Besprekorno odeven, Goran svojoj Vespi daje novu dimenziju, onu koja je osim kao prevozno sredstvo definiše i kao produžetak ličnog stila i sponu sa Italijom, filmom La dolce vita i Beogradom tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. O izgubljenom duhu grada Goran je slušao od roditelja, što je podgrevalo njegovu želju za vožnjom Vespe. Posle pretraga po forumima, istraživanja i prečešljavanja oglasa, Goran je do Vespe došao u zimu 2012. godine. Kupovini je prethodio odlazak na izložbu u galeriji Progres, na kojoj je upoznao staru gardu, ljude iz Vespa kluba Beograd: „Kada sam jednog od njih pitao šta mi je potrebno da bih bio član kluba, on je uperio prst ka mom srcu i rekao da je to sve.“ Potom je, potpuno slučajno, upoznao Mladena, vlasnika kafića Evergreen, koji ga je uputio na Marka i Dejana. Kada je jednog snežnog dana otišao da kupi svoju buduću Vespu PX200 od jednog beogradskog arhitekte, sa njim su krenuli i novi prijatelji, koji su se pobrinuli da uprkos vremenskoj nepogodi Goran i Vespa stignu bezbedni.

Uroševa ljubav prema Vespi traje od malih nogu, a za nju je velikim delom zaslužan njegov otac, takođe zaljubljen u ove male dvotočkaše. Proizvedena 2008. godine i zapremine 150 cm³, Uroševa Vespa LML Star Deluxe je sklapana u Indiji, od italijanskih delova. Tražeći Vespu za sebe, Uroš je pronašao i WRE i od tada se druže, kako na dva točka, tako i van njih. On nam je ispričao i ponešto o Šonu Džordanu, Kanađaninu koji je na Vespi obišao ceo svet, a skrasio se u Beogradu, gde se nedavno oženio. Njegova Vespa-svetska putnica danas se nalazi u muzeju u Pontaderi, a igrom slučaja, Šon je tokom oba naša susreta sa beogradskim Vespašima bio na putovanjima.

Naše druženje smo, u duhu Vespi i Italije, nastavili uz kafu na gradskom trotoraru, razgovarajući o šarmu Vespe, grupnim i solo avanturama, sitnim problemima, stilu i drugim čarima vožnje Vespi, koje njene vlasnike odvajaju od drugih vozača gradskih dvotočkaša širom sveta. Od Italije, preko gradića na Jadranu koji svakog leta procvetaju, do Beograda, Vespe su začin svake gradske vreve i transportnog nasleđa Jugoslavije, isprepletanog uticajima Italije i Britanije, ali sa nezamenjivim beogradskim duhom. To našu prvu priču o dvotočkašima čini pričom o velikom prijateljstvu i jednoj pozitivnoj ideji koja ujedinjuje region i ljude velikog srca na malim točkovima.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autori fotografija: Miloš Nikodijević i Marko Marković