Uz odlazak poslednjih automobila sa Palićkog jezera, došlo je vreme da ga i mi napustimo i zaputimo se ka Subotici, u kojoj su nas sa Goranom i Slađom čekali naši domaćini. Rajhlova palata, danas galerija moderne umetnosti, nije bila jedini ukras ulice koju je od sunca štitio ozeleneli drvored. U njoj su, jedan do drugog, parkirani stajali Rekordi, Goranov A i Teufikov P2. U nepoznatom gradu punom prelepih građevina, prepustili smo Teufiku da nas vodi kroz njega.

Kroz nekoliko minuta, Teufik i Rekord su se zaustavili ispred spomenika Ivanu Sariću, pioniru jugoslovenskog vazduhoplovstva. Kako je gospodin Sarić bio i automobilista, bilo je prigodno da na tom mestu započnemo naš razgovor. Prvi vlasnik ovog Olympia Rekorda P2 se nalazio u Somboru, a automobil je kasnije došao u Suboticu, da bi posle četiri godine provedene u garaži i na klocnama, pre oko dve godine, zahvaljujući Teufiku, ponovo video svetlost dana.

Restauracija je otpočela odmah, a prvi izazov je bio pronaći pravu boju. Rekord je kod prethodnog vlasnika bio ofarban u belo, a njegova sadašnja kombinacija boja je izabrana iz kataloga za 1960. godinu. Da bi sve izgledalo kako treba, i enterijer je morao da istrpi promenu boje, što je bio veliki problem. „Takve stvari se ne mogu kupiti nove, a na kraju sam sve četiri zeleno-bele oplate dobio od prijatelja.“, objasnio nam je Teufik, dodajući da se slična muka pojavila i pri sređivanju sedišta: „Na njima sam sve radio ispočetka, a uz kožu, izabrao sam platno sa najpribližnijim mogućim dezenom i kvalitetom. On je vrlo sličan originalnom, samo su rombovi malo veći i drugačije boje.“ Ipak, motor od 1488 cm³ je za preko pola veka prešao tek nepunih 90.000 km, a Teufik ga je ponovo upalio originalnim ključem. Uz pomeranje ručke na volanu i tiho brundanje motora, krenuli smo ka Gradskoj kući.

Sa ozbiljnih tema, poput prebacivanja instalacija sa 6 na 12 volti, prešli smo na dekor kabine — od vaza, do psa kome se tokom cele vožnje tresla glava: „Pas je neizbježan dekor u vozilima iz tog vremena, a i Goranu sam kupio jednog! Tu je i Ei Niš tranzistor, bez njega ne bi bilo to!“ Nije nam bilo teško da s vremena na vreme skrenemo sa Rekorda na šire teme, te smo saznali da Međunarodni oldtimer klub Subotica, od pedesetak članova u svojim redovima, iz Srbije je samo devet! Samim tim, klub čiji je Teufik predsednik je jedan od prvih, ako ne i prvi na ovim prostorima koji zvanično ne poznaje nikakve granice. U duhu automobilskog bratstva i jedinstva, Teufik je u svom Rekordu obišao mnoge skupove — među njima su Sarajevo, Zagreb i Našice, a ovog leta, sprema se za Zadar.

Dan se polako završavao, te smo obišli Gabrića ćupriju, još jednu subotičku znamenitost, kod koje se u junu sprema skup u ovom bačkom gradu. Razgovarali smo o prošlosti, američkim automobilima koje je Teufik vozio dok je za njihovo posedovanje bilo mogućnosti, ali i budućnosti — P2 Rekordu u kupe verziji, sledećem na redu za restauraciju. Dečja graja i osmeh koji niko od naših domaćina nije skidao sa lica u potpunosti su razbili predrasudu o Subotici kao depresivnom gradu, te smo zbog toga povratak u Beograd odlagali do poslednjeg trenutka. Premoreni od dana koji nam nije ostavio ni minut predaha, zadovoljni smo se približavali Beogradu, a brojanje dana do skupa i ponovnog druženja sa sjajnim ljudima je počelo i pre nego što smo izašli iz grada.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević