Nekoliko meseci je prošlo od kada je moju pažnju okupirala poruka ispraćena fotografijama iz jedne garaže. Nenametljivo i pristojno, poput svakog Zemunca koji u sebi nosi gospodske manire nekoliko prethodnih generacija, dvadesetjednogodišnji Aca me je iznenadio činjenicom da se u mom neposrednom komšiluku krije jedna sjajna automobilska priča. Nisam mogao da odbijem poziv da ponovo prošetam putem koji me je nekada davno, svakodnevno vodio do osnovne škole. Tada nisam mogao ni da pretpostavim da se iza jednih garažnih vrata postavljenih odmah do ulice krije neboplavi Opel Rekord C. Ni sam automobil koji je u to vreme brojao poslednje dane njegovog voznog stanja, umoran i uspavan nakon više stotina hiljada pređenih kilometara, nije ni sanjao da će mali osnovac, kojeg je često posmatrao kroz ključaonicu garaže, jednog dana zabeležiti njegovu životnu priču.

Na istoj adresi, ali daleke 1966. godine, Acin deda Slobodan poželeo je da kupi novi automobil. Dobro iskustvo sa Opel Olympia Rekordom koji je ranije bio uzdanica porodiče vožnje poslužilo je kao odlična preporuka za kupovinu novog automobila od istog proizvođača. Budući da automobile tada niste mogli da kupite širom države kroz rasprostranjenu dilersku mrežu, deda Slobodan se obratio slovenačkoj Avtotehni koja je u to vreme uvozila automobile različitih evropskih i američkih marki. Tada aktuelan Opel Rekord B nije ostavio previše prostora za razmišljanje, te je ubrzo usledila i uplata koja od Avtotehne inicira naručivanje vozila od proizvođača. Ubrzo zatim, s njihove strane je stigao dopis kojim su ga upoznali da se nakon samo godinu dana proizvodnje predmetnog modela sprema naslednik i da uz određenu doplatu može da dobije potupno novi model za 1967. sa motorom od 1700 kubnih centimetara i trobrzinskim menjačem sa ručicom postavljenom iza volana. Sumnja u kvalitet modela na zalasku koji se pravio tek nepunih godinu dana pomogla je Slobodanu da doplatu ne shvati kao dodatni trošak, već kao ulaganje u dugotrajnost budućeg prevoznog sredstva.

Kada je konačno stigao do zemunske garaže koja će mu tokom narednih decenija pružati neophodno utočište, jedna od prvih vožnji bila je do tada aktuelnog sajma automobila u Beogradu. Dok su posetioci sajma razgledali potpuno novi i tek pridošli Rekord C na Opelovom štandu, prava premijera se dešavala na sporednom parkingu kada se Acin deda pojavio sa jednim već registrovanim primerkom, na tablicama BG 38-11. Upravo ta registracija je napravila problem tamo gde Opel nije, kada je pozvan da se javi u policijsku stanicu „29. novembar“ radi navodnog prekršaja i da pritom obavezno dođe kolima. Strah od navodnog kršenja zakona zaustavljen je kada su ga radnici MUP-a upoznali sa odlukom da sve registracione oznake koje se završavaju na 11 prebacuju na vozila u službi SIV-a. Tok razgovora nije sprečio majstore da samoinicijativno uklone postojeće tablice i montiraju nove, dok su službenici spremali nova dokumenta. Takvih peripetija kasnije nije bilo, te su svakodnevna vožnja i brojna putovanja u Grčku i Crnu Goru preuzela danas prisutna sećanja. Skoro sva sačuvana dokumentacija o kupovini ovog automobila svedočanstvo je o tome kako se deda Slobodan odnosio i prema samom automobilu. Osim fabričkog alata koji se nalazio u gepeku i koji je prilikom zamene probušene gume zaboravljen pored puta, sve ostalo što je stiglo uz automobil, uspešno je sačuvano. U okviru porodičnog doma, Aca je pronašao i naknadno kupljeni mali TV prijemnik i gramofon za kola, za koje danas kaže da će biti vraćeni na svoja stara mesta.

Slobodanov sin Goran nasledio je ovaj automobil, pa i pored toga što je posedovao Opel Kadett B, često je vozio i očevu svetloplavu limuzinu s dvoja vrata. Avanture su nastavljene, ali je i pored generalke koja je rađena pre dvadeset godina, auto stigao do svojih penzionerskih dana koji su počeli tokom 2000. godine. Usled starosti, auto je ostavljen u garaži i od zaborava spašen tek kada su deset godina kasnije Aca i njegov stariji brat Dragan odlučili da ga obnove. Tačnije, njih dvojica su zajednički skupljali novac za kupovinu jednog Kadetta koji im je bio velika želja, ali pošto je za dlaku izmakao i otišao drugom kupcu, ubrzo su rešili da je ipak najbolje da restauriraju deo porodičnog nasleđa koje se već nalazi u garaži. Prvo je na red došlo obnavljanje mehaničkih delova u želji da auto što pre vrate u vozno stanje, te su nakon toga pristupili saniranju karoserije. Rešeni su problemi sa korozijom iza farova i branika, pa je na red došlo osvežavanje stare boje koja je vremenom matirala. Aca i Dragan su želeli da automobil ofarbaju u crnu boju prikladniju njihovim godinama i temperamentu, međutim, ipak je odlučeno da se automobil kompletno vrati u stanje u kojem je i stigao u porodicu. Farbanje je nasledio rad na enterijeru, pre svega oblaganjem starih sedišta novim materijalom, ali i naknadni rad na motoru koji je tražio osvežavanje brojnih sitnih, zastarelih delova. Farbanje i presvlačenje sedišta je tada povereno drugima, a Aca, koji do pre par godina nije znao da zameni ni svećicu, danas redovno održava sve što je na automobilu potrebno. Kaže da ga svaki trenutak proveden pored automobila vraća u period detinjstva kada su on i brat provodili vreme u njemu ili kada je otac dolazio po njega u vrtić.

Novac potreban za rad na Rekordu, Aca pronalazi putem reparacija oštećenih plastika na motociklima i skuterima, a želi da se posveti i barmenskom poslu za koji je zavšrio kurs. Osim trenutnih studija završio je i tehničku školu Zmaj gde smo se i uputili kada je na red došlo fotografisanje. U okolini modernih tržnih centara leži ono što je nekad bila fabrika poljoprivrednih mašina kojima se obrađivalo više od 95% obradive zemlje nekadašnje Jugoslavije. Iako su prazni pogoni i zapuštene fabričke zgrade poslužile kao savršena pozadina za fotografisanje Rekorda, nismo mogli a da ne konstatujemo tužnu činjenicu kako su vreme, okolnosti i odluke države dokrajčili skoro sve što je funkcionisalo i davalo nadu u bolji život. Međutim, ono što Aca i njegova porodica čine na očuvanju porodičnog nasleđa nije razveselilo samo ostarelog deda Slobodana, već i nas koji smo uvideli da uz vredan, naporan rad i veliku želju, svaki pojedinac bez očekivanja pomoći od države može da sačuva i održi ono što ga čini srećnim. Najbolje smo ipak sačuvali za kraj – Slobodan je postao pradeda, Goran deda, Dragan otac, Aca stric, a Rekord automobil koji će prevoziti i četvrtu generaciju jedne porodice!

Autor teksta: Miloš Nikodijević
Autor fotografija: Miloš Nikodijević