Traženje sunčanog dana usred iznenadnog povratka jeseni delovalo je kao žudnja za samo jednim, a toliko potrebnim trenutkom mira i uživanja u užurbanoj i stresom ispunjenoj nedelji. Ipak, u tome smo uspeli. Iako tamno, nebo je bilo plavo, što je svakako bio korak napred u odnosu na sivilo koje nas je okruživalo u danima koje smo ostavili za sobom, dok je potpuni mir prekidao sporadični huk aviona uz koje je Beograd pratio i dočekivao svoje goste i ukućane. Goranov Opel Rekord A iz 1963. godine se nije samo svojom bojom uklapao u ambijent — okružen dugo prizemljenim avionima ispred Muzeja vazduhoplovstva, on nas je podsećao na činjenicu da je haubu njegovih prethodnika krasio dirižabl koji je kasnije dobio i krila.

I pre nego što smo stigli do Goranovog doma, čiju dnevnu sobu krase brojni modeli i posebno draga priznanja sa skupova, razgovor o klici ljubavi prema starim automobilima je sam potekao: „Kada sam bio baš mali, stric, tada student, vozio je porodični Taunus 17M. Sećam se da sam voleo da stanem na tunel menjača, uhvatim se za naslone sedišta i gledam put ispred sebe. A stric je voleo da me zafrkava, pa je hvatao zeleni talas, a kad se približavao semaforu, dunuo je ka njemu i svetla su se menjala. Dakle, od malih nogu sam bio zaluđen, a do danas je ostala ljubav prema prednjoj klupi i tunelu menjača.“, počeo je Goran, a nastavak priče nas je vodio na sever, „Sa druge strane, dedin rođeni brat je sa porodicom živeo u Subotici i vozio je Rekord A iz 1963. godine. Kupio ga je novog i nimalo ga nije štedeo. Ko zna koliko je puta obrnuo brzinomer, a vozio ga je i u dubokoj starosti, kada su i kočnice i refleksi počeli da slabe, o čemu može da svedoči nekoliko ugruvanih biciklista, ali i aluminijumske lajsne koje nikako nisam uspeo da ispravim.“

Automobil je poslednji put bio registrovan 1996. godine, a kada je Goranov deda-stric 2002. preminuo, a njegov naslednik rešio da ode u Australiju, automobil je za simboličnu cifru, na šlepu i starim putem prešao iz Subotice u Zemun. „Auto je izvorno bio plav, ali je ofarban u crvenu, koja mu nije preterano dobro stajala. Ipak, najveći problem je bila rđa. Kako ulica u kojoj je deda živeo nije bila asfaltirana, automobil je često blatnjav ulazio u garažu bez ventilacije i to ga je godinama jelo odozdo.“, seća se Goran samih početaka restauracije, dodajući da je više od pola poda moralo da bude promenjeno. Veliki deo restauracije je izneo uz pomoć prijatelja, za sajtne je zaslužan Golaš. Neki delovi automobila nisu dirani, a neki su menjani zbog veće udobnosti u vožnji, kao trobrzinski menjač koji je dodavanjem zupčanika dobio još jednu brzinu. Bilo je i grešaka koje će biti ispravljene, kao i tragova eksploatacije koje je vrlo teško otkloniti, a najbitnije je bilo istrajati: „Često sam sebe hvatao kako sedam za njegov volan, pa zamislim kako je put ispred mene i pitam se kada ću i da li ću uopšte završiti sve ovo.“ Ipak, 2008. godine, restauracija je završena. Kada je preležao neke dečije bolesti, poput curenja hladnjaka, te kada se uvozao, došlo je vreme za premijeru: „Sveže restauriranim Rekordom sam došao na skup u Suboticu i tetka je zaplakala kada nas je videla.“ Zbog emotivne veze koja okuplja familiju, ne čudi da je Goranovo najdraže priznanje, koje mu je dodelio Teufik Isaković, predsednik matičnog kluba iz Subotice, upravo nagrada za automobil sa porodičnom istorijom.

Sa suprugom Slađom, koja je ne samo puna razumevanja za hobi, već i zaljubljena u putovanja, ali i podpredsednica kluba, Goran je do danas učestvovao na mnogim skupovima — osim skupova u Srbiji, posetili su i one u Sarajevu, Međumurju, Đakovu, Našicama… Podsetnici na skupove su vidljivi duž cele šoferšajbne, svojevrsnog pasoša Goranovog Rekorda. Naravno, putovanja za sobom donose mnoge anegdote, a Slađa i Goran su nam naizmenično pričali neke od njih: „Kada smo se jednom vraćali iz Subotice, vozili smo polako, a iza nas se stvorila kolona. U jednom trenutku, pretekao nas je šleper, sa kojim smo se kasnije susreli na naplatnoj rampi. Grdosija od čoveka je izašla iz njega i krenula ka kolima, a mi smo od straha tonuli u sedištima. Ipak, želeo je samo da nam kaže da lepši prizor od nas dvoje dugo nije video!“, sa smeškom su govorili, dopunjujući jedno drugom rečenice. Više puta su ih pratili i na pumpama pitali za cenu, a jednom prilikom, kada su se vraćali iz Hrvatske, u sred avgusta i po najvećoj vrućini, na svakom odmorištu su prolazili pored mnogo novijih automobila koji je nisu izdržali. Iako su strahovali da će i oni završiti sa podignutom haubom i pored puta, Rekord ih nije izdao: „Možda je Drnda, ali stiže svuda!“

Iako smo sa Goranom i Slađom mogli da pričamo satima, morali smo da se raziđemo. Beli zid gume, koji je Goranov vulkanizer stavio tik pred fotografisanje je u međuvremenu otpao, a Goran nije želeo da čeka na njegovo vraćanje. Pre nego što smo krenuli, popričali smo i o kolekciji modela, u kojoj je najzanimljiviji Dinky Toys Rekord A, star koliko i sam automobil, a imali smo priliku i da vidimo još jedan projekat, BMW R25, kao i Slađin Peugeot 104. Iako je druženju došao kraj, nastavljamo ga već ovog vikenda, na skupovima koji se održavaju u Subotici i Somboru. Rekord će posetiti svoj prvi grad, a i mi ćemo ići za njim. Zato, vidimo se!

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević