Zamisli, prolaziš kroz život kao i većina ljudi – budiš se ujutru i ideš na posao, kući se vračaš 8 ili 12 sati kasnije, neko vreme baviš se sa kućnim obavezama i zatim provedeš preostatak dana sa svojom porodicom i prijateljima. Pokušavaš izvući maksimum iz sunčanog vikenda i gledaš kako ostati suh kad su kišni. Dobivaš prosečnu platu i redovne beneficije. Ideš na odmor jednom ili dva puta godišnje gde zaboraviš na svoje male probleme. Živiš u modernom gradu koji nudi ti sve što ti je potrebno i koji je natrpan stvarima, koje potrebne ti nisu. Život je divan. Ali jednoga dana, u treptaju oka, sva tvoja imovina ili čak i sva poznanstva nestanu. U početku to čak ni ne shvataš. Vojnici sa specijalnom zaštitnom odećom i gasnim maskama preplavljuju ulice i počinju posvuda prskati neku vrstu sredstva za čišćenje. Dva dana kasnije širi se najava, da je planirana privremena evakuacija grada zbog incidenta u lokalnoj elektrani. Sa sobom uzimaš samo najbitnije stari, ostalo ostaviš. Pripremiš nešto hrane za svog kućnog ljubimca, ostaviš poruku na vratima i kreneš prema autobusu, gde mirno sediš jer nisi sasvim siguran šta se uopšte dešava i šta će ti budućnost doneti.

Događaji, koji su se desili nakon eksplozije u ranim satima 26. aprila 1986. godine u 4. reaktoru nuklearne elektrane Černobilj, bili su početak smrtonosnog rata protiv nevidljivog zlotvora. To je priča, koja je poznata kao najgora nuklearna katastrofa u istoriji, čije slike su replicirane u najstrašnijim horor filmovima. Ove dve činjenice su odmah mi pale na pamet, kada je neke večeri na našem klupskom sastanku prijatelj predložio putovanje u zonu isključenja. U glavi mi se odmah pojavljuju alarmi, upozoravali me, da bi to verovatno bila zadnja stvar koju bi ikad uradio. Te večeri nismo došli ni do kakvog zaključka, osim, da je naš prijatelj pomalo lud, ali ideja ostala je u mislima. Nekoliko vremena je prošlo i sa tim mnogo istraživanja. Radoznalost je ubila mačku ali mene je oduševila! Do tada smo zaključili, da na taj put jednostavno moramo ići. Smatra se, da je sigurno posetiti zonu. Činjenica, da naše telo primi više zračenja od kosmičkih zraka tokom dužeg avionskog leta nego u jednom danu u Černobilju, sve dok smo oprezni i pametni, obezbedila me, da idem. Pripreme su počele i posla je bilo dosta. Naš izbor transporta? Domaći kvalitet! Tri Zastave 101 Mediteran, izgrađene između 1979. i 1981. godine. Automobili, koji su se već dokazali kao pouzdane i udobne mašine za svakodnevnu upotrebu i za duža putovanja. 33 godine i jedan dan nakon što je katastrofa počela, pod slikovitim izlaskom sunca, trio Mediterana postrojio se u Ljubljani i usmerio prema hotelu udaljenom nekih 850 kilometara. Slovenija brzo se prešla. Ušli smo u Mađarsku i ispred nas pojavio se dugačak pravac autoputa. Priznam, malo me je grabila nervoza jer je ovo putovanje u osnovi bila probna vožnja novo ugrađenog menjača, koji je za brzinu bogatiji od starog, ali kao što je vreme pokazalo, ta nervoza bila je suvišna. Sve je išlo po planu.

Ukrajinska granica je bila sasvim drugačije iskustvo od prethodne. Ne setim se, da bi kad video AK-47 izvan muzeja. Na granici je više kontrolnih punktova i naoružani vojnici su u izobilju. Nije nam trebalo dugo, da smo saznali kako izvući osmeh iz tih mračnih lica. Električni problemi! Na pola puta kroz kontrolne punktove ispod instrument table pojavio se mali oblak dima i pobegao kroz prozorski otvor. Upravo mi je izbacio osigurač, više puta, tako da sam na kraju auto progurao u Ukrajinu. Sve veoma zabavno za kontrolu granice. Ukratko smo otkrili krivca – nepričvršćen metalni prekidač, koji se naslonio na 12-voltni punjač. Brz popravak. Stigli smo do grada Užgorod i našli naš hotel za noćú. Arhitektura grada i sve one Lade bili su nam podsetnik na neko prošlo doba, na to, da je ova zemlja nekad bila dio moćnog saveza zemalja. Čitav sledeći dan proveo se u automobilima, prevazilazeći kilometar za kilometrom, u većini u jakim kišnim uslovima. Tekom dana, našli smo se u malom selu sa malim brojem prometnih znakova i sa veoma lošim putevima. Zalutali smo! Ali na kraju se je to iskazalo kao jedno prijatno iskustvo jer nas je radnik lokalne benzinske pumpe pozdravio sa veoma ukusnim domaćim desertima. Nalepnica sa zadnje strane Zastave izazvala je razgovor o nekadašnjoj državi Jugoslaviji i kako je gospodin nekad proveo svoje dane radeći tamo kao vozač kamiona. Zanimljivo kako mali čin ljubaznosti, kao što je bio taj, može nekome ulepšati dan. Pronašli smo glavnu cestu i nastavili put do našeg hotela u Kijevu do kojeg smo stigli u kasnim večernjim satima. Uslijedio je dan za oporavak koji smo proveli upoznavanjem grada i isprobavanjem ukusnih lokalnih jela. Ali ono što smo sa nestrpljenjem čekali bilo je naše putovanje dugo nekih 100 km, sjeverno od glavnog grada i prema granici sa Belorusijom.

Vreme je bilo toga dana kao predviđeno – sivo i kišovito, ali nam to nije smetalo, idemo bez obzira na vremensku situaciju. U zonu isključenja se ne može ući bez pratnje, tako da smo se ujutru ispred hotela upoznali sa našim vodičem iz turističke agencije Go2Chernobyl. Pokrenuli smo naše automobile i počeli izlaskom iz grada, gde su nas dio puta pratili vidljivi ispušni gasovi. Što više smo se udaljili od grada i što bliže smo bili našoj destinaciji, toliko je manje bilo prometa i sve češće bile su rupe na cesti. Nakon sat vremena vožnje konačno se pojavio prizor kojeg smo čekali – kontrolni punkt u zonu isključenja. Prvi od tri. Nalazili smo se 30 kilometara od reaktora. Ovde nas je čekalo nešto papirologije, usledila je brza kontrola naših vozila, svako od nas je primio po dozimetar koje smo dodali našem arsenalu uređaja za merenje radijacije i rampe su se otvorile. Neobičan je bio osećaj voziti se kroz teritorij, koji će ostati nenaseljiv narednih 20 000 godina. Zaustavili smo naše automobile uz rub ceste i prošetali stazom u šumu. To nas je dovelo do nekoliko kuća koje su nekad bile pune života, a sad, mračne i tihe. U vreme katastrofe, radioaktivni padovi prekrili su to područje. Kontaminirane šume potpuno su bile posečene, zemlja prekopana, betonske građevine su mogle biti dekontaminirane, ali drvene, gde je radioaktivna prašina napunila pukotine u drvetu, morale su se rušiti. Kompletna sela bila su poravnata sa zemljom. U gradu Černobilj stoji niz znakova svih naselja koji su bili evakuisani i onih koji su bili izbrisani. Prizor, koji nam je stvarno dao misliti. Oko 336.000 ljudi ukupno je bilo evakuisano iz tog područja zbog visokog nivoa jonizujućeg zračenja, koje je uzrokovano izvorima sa nestabilnim atomima koji, kroz proces stabilizacije, emituju suvišnu energiju ili masu kao talase ili čestice. Ne može se čuti, ni vidjeti, ni osjetiti. To je tihi ubica koji ne poznaje granice. Opasnost koja nije bila poznata vatrogascima koji su prvi reagovali. Za njih je to bio samo krov na vatri koji je trebao ugasiti. Barem dok se nisu pojavili prvi znaci radijacijske bolesti. Parkirali smo kod lokalne vatrogasne stanice iz koje je 28 ljudi bilo poslato u bitku. Ispred se nalazi spomenik sa natpisom: “Onima koji su spasili svet,“ posvećen prvim žrtvama Černobilja. Uskoro smo se našli u dječijem vrtiću i njegovom jezivo tihom igralištu. Obično mesta, koja su ispunjena radošću i smijehom. Kako smo nastavili, menjali smo glavni, široki asfaltni put za uski sporedni put napravljen iz betonskih blokova koji nas je vodio duboko u šumu. Tu je bilo potrebno oštro oko vozača, jer često iz betona u nebo gledaju čelične žice. Šuma kroz koju smo se vozili prikrivala je zaostavinu iz Hladnog rata, sovjetska instalacija sa reputacijom pokrivenoj u misteriji.

Radar Duga, takođe poznat kao Černobilj-2 ili ruski djetlić, bio je OTH (over-the-horizon) radarski sistem koji je bio korišćen za otkrivanje dolazećih projektila od daljine nekoliko hiljada kilometara. Držala se ga je pretpostavka, da je to bio uređaj za kontrolu uma i vremena. Ogromni radar, kojeg visina meri 150 m i se proteže 700 m u dužinu, nekada je bio jedan od najmoćnijih vojnih objekata u Sovjetskom Savezu. Vozeći se ka elektrani, na ravnom delu glavnog puta izdaleka se mogao videti masivan objekat. To je nedavno izgrađen sarkofag naziva NSC (New Safe Confinment). Izgrađeno je bilo 100 metara od reaktora i promaknuta na današnju poziciju 2016. godine, pokrivajući stari propadajući betonski štit, namerom, da narednih 100 godina zadržava zračenje uzrokovano od oko 200 tona radioaktivnog materijala. Sa visinom od 109 metara i dužinom 257 metara, to je najveća pokretna metalna konstrukcija na svetu. Nalazili smo se nekih 50 metara od reaktora. Pojavilo se pitanje: kolike nivoe radijacije su naši uređaji merili? Ekran pokazuje očitavanje od 0.001 mSv/h (milisievert na sat). Za poređenje, u CT skeniranju cijelog tela primi se doza od 10 mSv, a ukratko nakon eksplozije u blizini jezgre reaktora izmerena brzina doze bila je 300 000 mSv/h. Stajali smo tiho, izgubljeni u rečima i slikama od čišćenja, koje nam je podavao naš vodič. Katastrofa je morala biti zadržana, koliko se je to ipak moglo. Početak čišćenja krova elektrane od radioaktivnih ostataka započeli su roboti, koji nisu dugo izdržali jer su im uskoro pregoreli strujne ploče. Zatim, poćeli su gore slati ljude naoružane sa malo više od golih ruku. Vojnici, rudari, vatrogasci; nosili su lopate, a srećnici i prave gas maske. Nazvani likvidatori, sedam stotina hiljada ljudi je bilo regrutovano u područje Černobilja kako bi „likvidirali“ oslobođeno zračenje. Proglašeni herojima 1986. godine a sada zaboravljeni. Obilazak zone je bio vremensko ograničen, pa smo nastavili putem prema poslednjoj tački interesa. Približili smo se kontrolnom punktu, gde nas je sa osmehom pozdravio stražar i nam ukratko otvorio rampe. S tim nam je propustio prolaz u grad duhova. Pripjat je osnovan 1970. godine kao deveti nuklearni grad u Sovjetskom Savezu za smeštaj radnika elektrane i njihovih porodica. Nuklearne elektrane bile su predstavljene kao dostignuća sovjetskog inženjerstva i gde je bila nuklearna energija iskorišćena za mirne projekte. Slogan „mirni atom“ bio je popularan u to vreme. Danas priroda polako zauzima nazad ono što joj pripada. Grad, u nedostatku ljudi ali ipak pun života, stoji kao podsetnik na opasnosti mirnog atoma. Pretražili smo napuštene supermarkete, škole, vatrogasnu stanicu, bolnicu i završili u ikoničnom zabavnom parku, koji svog svečanog otvorenija nije nikad dočekao. Dok smo sjeli u aute, žurili smo prema izlazu oddaljenog nekih tridesetak kilometra, kako bi izašli na vreme. Posle proveravanja, tako nas kao i naših automobila, da nismo slučajno sa sobom iznosili kakve nestabilne elemente, uputili se nazad prema hotelu. Sledećih nekoliko dana proveli smo u Kijevu, istražujući grad i njegove muzeje. Najupečatljiviji su bili nacionalni černobiljski muzej i državni muzej avijacije Olega Antonova. Veličina nekih od tih sovjetskih ptica je neverovatna.

Putovanje kući išlo je mirno i bez problema, jedino što je prelazak granice u Mađarsku trajao 5 sati. Vožnja je trajala dva dana. Dok sam autoputom se držao pravca, mislima često sam zalutao natrag u zonu isključenja. Na ovom putovanju shvatio sam, koliko malo je falilo i naš sadašnji život izgledao bi potpuno drugačije. Kada je došlo do nesreće, hrabre duše su ušle, da očiste nered i spreče mnogo veću katastrofu. Saznali smo, da, kad je raznelo reaktor i dok je jezgro bilo u rastopljenom stanju, oko 19 miliona litara radioaktivne vode akumuliralo se ispod reaktora. Jezgro je polako topilo kroz sloj betona na kojem se je nalazio i ako bi došlo do kontakta sa vodom, izazvane bi bile parne eksplozije koje bi uništile celu elektranu, uključujući i ostala tri nuklearna reaktora, puštajući zračenje visoko u nebo, širom Evrope, Azije i Afrike. Rečeno je bilo, ako se to bilo desilo, polovina Evrope postala nepodnošljiva i na stotine hiljada, ili čak milijuni života moglo bi biti izgubljeno. Trojica hrabrih ljudi – Aleksej Ananenko, Valeri Bezpalov i Boris Baranov, uprkos očiglednim rizicima, dobrovoljno su ušli u radioaktivnu vodu kako bi otvorili ispusni ventil, oslobađajući vodu iz podruma. Njihovo djelo, kao i to od likvidatora spasile su Evropu od mnogo veće katastrofe. Dok smo se vratili u domače krajeve, naši odometri nabrojali su oko 4000 kilometara. Ostalo je samo, da se očisti černobiljska zemlja sa auta i zamijeni izgubljeni vijak kojeg posao je bilo pričvršćivanje prednje maske na svom mestu. Među iznenađujućim činjenicama, koje smo sreli tih dana, potvrđena pouzdanost i udobnost naši stari Zastava su dočekani sa najvećom radošću. Takođe nas je nateralo, da se zapitamo – gde idući put?

Autor teksta i fotografija: Meris Čulić
Zastava klub Slovenije