Iako smo Vladimira, osnivača CFS, upoznali na jednom nezvaničnom okupljanju Citroëna GS, zlatne sredine između francuske jednostavnosti i inovacije koja je često izgledala poput vanzemaljske, ubrzo smo saznali da se njegova kolekcija proteže do samih ivica pomenutog spektra. Uz jedan 2CV i GS Pallas, Vladimir ima i Citroën CX iz 1978, i to ne bilo kakav.

Pre nego što smo se upustili u priču o najluksuznijem francuskom automobilu svog doba u kom je Vladimir doplovio do stare beogradske šećerane, on nas je u jednoj rečenici uveo u priču koja stoji iza kolekcije: „Kad sam bio mali, otac je vozio Spačeka, mama je sanjala GS-a, a CX je bio automobil koji je vozio očev šef, načelnik opštine Novi Beograd.“ U to vreme, Pallasi su bili opštinski, a Prestige je bio automobil za ministre, a kada je Vladimirov otac prvi put video CX na javnoj prodaji, cena je i dalje bila astronomska: „Ako je Dijana tad bila 6 miliona dinara, GS trinaest, Pallas je bio šezdeset, a Prestige ko zna koliko. U SIV-u su ih tada vozili dok ne pređu 100.000 kilometara, da bi ih posle prodavali.“ Sredinom sedamdesetih godina, Citroën CX je uspešno nastavljao nasleđe DS-a i oduševljavao svojom pojavom: „Sećam se da je otac često pričao da ako GS plovi, CX ne dodiruje zemlju, lebdi!“

Odrastajući u porodici zaljubljenika u Citroëne, Vladimir je znao kuda će ga voditi put i čekao je pravi trenutak da se to dogodi. Prvi put je u Rusiju otišao sa namerom da se vrati u Beograd i kupi kompjuter i GS-a, ali je tamo ostao mnogo duže: „Žena je napravila kardinalnu grešku i odlučila da ostane u Rusiji kod roditelja dok se ja ne vratim sa produženom radnom dozvolom. U tih mesec dana sam otišao sa drugom samo da ga vidim.“ počeo je Vladimir o odlučujućim okolnostima, „Bio je zlatne boje, parkiran ispod drveta, sav matirao sa jedne strane, skrama se uhvatila na njemu i unutra je bio nakrcan rezervnim delovima. Ali, bio je Prestige i imao je automatski menjač, električne retrovizore i podizače svih prozora, automatsku klimu, DIRAVI, tempomat… Čovek je hteo da ga proda samo pravom ljubitelju, pa nije hteo da upali i tako dalje i tako dalje. I dok smo se mi vratili, vlasnik nas je nazvao sa rečima: ‘E, pa on je upalio!’ Odmah smo se vratili, provozali ga i to je bilo to. Zbog toga, žena i dalje sumnja da imam i više automobila“, nasmejan je dodao.

Od kada ga je restaurirao, Vladimir bez ustezanja vozi svog Prestigea, kako sam kaže od aprila do novembra, a preskače samo snegove i pljuskove. Kao najzanimljivije putovanje, izdvojio je Citro skup u Francuskoj, pokazujući nam diskretnu nalepnicu u uglu vetrobrana koja o njemu svedoči: „Nalepnica govori da sam bio na Le Manu, na samoj stazi.  Bio je to ogroman opšti skup, dobio sam broj 1777. Bilo je dve i po hiljade vozila i na Le Man su izlazili po kategorijama. DS, CX, GS i SM kategoriji, to je bila naša ekipa i išla je širinom cele staze, u šest kolona. Drug je došao iz Rusije da bi išao sa mnom; vozio je Xsaru do Beograda, gde je ostavio tasta i ženu, a sa vrećom za spavanje je prešao u moj auto. Zajedno smo prešli 4.400km i on još 4.000. Bez ikakve posebne pripreme, otišli smo do gore, čak ni ulje nisam promenio.“

Udobne fotelje od od jake, debele kože u kojima bi se i poslednji francuski kraljevi osećali kao kod kuće ubedila su nas u to zašto je CX Prestige za Vladimira oduvek bio automobil iz snova, a zaprega od 138 konja zvučala je zaista fanstastično dok smo, ne osećajući reljef stare kaldrme napuštali fabrički krug. Sa prostrane zadnje klupe, iz perspektive poznate davno penzionisanim ministrima u davno razbijenoj državi, Prestige je opravdao neprolazni duh svog imena.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević