Nekada nezaobilazni deo saobraćajne svakodnevice, Peugeot 404 je tog dana krivio vratove svakog vozača i prolaznika od centra Beograda pa sve do Avale. Šarmantna crna francuska limuzina puna hroma sa izraženim repovima ni na koji način nije ličila ni na jedan automobil sa kojim se mimoilazila; jedino po čemu je mogla da se poredi sa novim automobilima bio je utisak da je ona tek izašla iz fabrike.

Danas advokat, Aleksandar Popara je još kao srednjoškolac uplovio u svet oldtajmera. Naime, kako mu je majka bila urednica Auto Moto Revije, on je uvek bio okružen automobilima, a početkom devedesetih godina, ukazala mu se prilika da kupi jedan crni Peugeot 403: „Uvek ima nešto što ti se posebno svidi. Peugeot mi se sviđao od kada sam bio klinac i 1992. sam kod moje gimnazije našao odlično očuvan 403 koji ni tada nije bio prestar, kao što bi danas bio kasni 505 — bio je 1966. godište, poslednja serija. Bio sam mlad, neiskusan, nisam se razumeo oko mehanike i tada nije bilo interneta; osnovni kvar, curenje ulja iz kočionog cilindra, doveo je do toga da sam ga prodao posle godinu i po dana.“ Od tada, Aleksandar je kratio vreme sređujući i vozeći druge francuske automobile, Renault 4 i Citroën GS, ali je nostalgična potraga za Peugeotom 400 serije bila konstantna.

Posle više od dvadeset godina, Aleksandru se sreća osmehnula — u jednoj beogradskoj garaži naišao je na zapušten, ali prilično zdrav Peugeot 404 prve serije iz 1968. godine: „Nije bio truo, ali me je čekalo puno posla. U originalu je bio beo, sa jako lošim branicima, farovima i izbledelim sočivima, kao dečija igračka koja je dugo stajala na suncu.“ Zbog brojnih svakodnevnih obaveza, početak obimnijih radova je morao da čeka. Ipak, nedavni štrajk advokata otvorio je mogućnost da započne, ali i završi njegovo rasklapanje, delimičnu restauraciju i ponovno sklapanje: „Zajedno sa kolegama sam ga rastavio, a onda sam po principu eliminacije odlučivao šta može da se popravi, a šta mora da se zameni. Takođe, kupio sam još jedan plavi metalik za delove. Taj je na primer imao bolje branike i sačuvanu lajsnu šoferšajbne. Na oglasima sam našao potpuno nove farove, žmigavce, odlične polovne štopove, jednu hromiranu lajsnu za zadnji branik koju 404 obično ima u luksuznijoj verziji, nove gume, amortizere, delove od trapa…“ Pod strogim nadzorom, limar je svoj posao uradio odlično, a 404 će biti kompletiran posle radova na motoru i postavljanja novih tepiha. Kao ključ uspešne restauracije Aleksandar je naveo svoje prisustvo i nadzor svake stavke: „Uvek moraš da budeš tu, kao kad kupiš stari nameštaj ili kuću kojoj treba renoviranje.

Za razliku od većine vozača oldtajmera čiji se delovi više ne mogu pronaći toliko lako, Aleksandar konstantno vozi svoj Peugeot 404 i kako nam je priznao, potpuno mu odgovara: „On nije baš pravi oldtajmer u smislu toga da nema sinhro menjač, ima 6V ili doboš kočnice. Relativno je moderan u tom pogledu. Uz to, 404 ima dvanaest mazalica na sponama, što ih čini potpuno neuništivim.“ Kako nam je Aleksandar dalje objasnio, njegov 404 je od svog početka bio u Jugoslaviji, pa je kao takav bio predmet pojedinih kompromisa i nedoslednosti rezervisanih za ovdašnje tržište, ali je iz restauracije izašao onako kako je to odgovaralo verziji iz 1968. godine. Tokom fotografisanja, Aleksandar nam je pokazao i jednu specifičnost Peugeota 404, Naime, budući da mu je menjač na volanu, a sedišta gotovo spojena u klupu i bez naslona na glavu, njegova kabina lako postaje prostran krevet za dvoje, što je u neko drugo vreme putnicima znalo da uštedi dosta novca za prenoćišta.

I u povratku, Peugeot 404 bio je praćen istim pogledima koji su odavali iznenađenje, radoznalost, oduševljenje ili nostalgiju. Izbor da svoj najdraži automobil ne drži pod ključem u garaži, za Aleksandra se pokazao kao pravi, jer užitak u njegovoj vožnji prenosi gde god da se zaputi, ne dozvoljavajući da se legenda preseli sa ulica u istoriju.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević