Prvobitna želja koja nas je poterala na naše poslednje putovanje do Šapca trebalo je da doprinese novom stranicom u kategoriji Skupovi. Međutim, šabačka Bubijada nije bila jedina akcija toga dana jer kada imate ortaka poput Uroša, onda dobijete i (ne)nadani bonus. Pored sjajnog ručka koji je za nas organizovao, jedan telefonski poziv doterao je do njegove kuće automobil koji danas doprinosi i sekciji Nasleđe. Obližnji lokalni put na kome nema previše saobraćaja izabran je kao lokacija na kojoj smo Mihailo i ja upisali nekoliko desetina kadrova, dok smo sa njegovim vlasnikom Nikolom dogovorili da priču dobijemo naknadno. Koliko se lako oldtajmerski zaljubljenici razumeju najbolje pokazuje Nikolin drugar Đorđe koji je za ovu priliku izrazio želju da sve ono što je njegov prijatelj prošao od kupovine preko restauracije, zabeleži jednim odličnim tekstom koji vam sada prenosimo!

Ljubav prema automobilima duboko je usađena u svakom muškarcu još od momenta kada dobije svoj prvi autić i puzeći ga vozi zamišljenim ulicama svog poda i delova nameštaja po stanu. Kasnije, u nekom tinejdžerskom dobu, opčinjenost automobilima postaje sve veća i najčešće je fokusirana na nove sportske mašine neverovatne snage i performansi. U nešto zrelijim godinama, put odrastanja koji si prošao nauči te starim vrednostima i sva opsesija i ljubav se okreću ka oldtajmerima, njihovom savršenom dizajnu, kvalitetu i lepoti brujanja njihovih motora.

Na Nikolino veliko zadovoljstvo, uspeo je da pronađe i restaurira automobil njegovih snova, prvu seriju Fiata 127 iz 1977. godine, sa motorom od 903 cm3 i 45 konjskih snaga, Abarthovim menjačem, Weberovim dvogrlim karburatorom 21-23 sastavljenim od Fiata 850 i Cromodora Abarth felnama.

Malo je reći da je proživeo pravi pakao tražeći sve originalne delove po internetu, oglasima, otpadima i svim ostalim mestima koja su mu padala na pamet.

Nikada ranije nije imao oldtajmer i cela priča je počela tako što je listao oglase i pritom naleteo na upravo ovaj Fiat kojeg je prodavao njegov prvi vlasnik, Živorad, Žika, dekica od sedamdeset godina. Kaparu je poslao na neviđeno i tek nakon petnaestak dana je kamionom otišao po njega. Auto je bio rasturen jer je Žika imao nameru da ga restaurira, ali su ga godine pretekle tako da je najviše vremena izgubio sakupljajući delove po dvorištu, kokošinjcu, čardaku i sličnim pomoćnim prostorijama, ali na žalost, dosta delova je bilo izgubljeno.

Sama restauracija je trajala sedam do osam meseci upravo zbog poteškoća u pronalaženju delova koji su nedostajali, ali je bilo pravo zadovoljstvo raditi na njemu. Sve brige i problemi svakidašnjice nestajali su onog trena kada je spuštao glavu ispod njegove haube. Zajedno sa bratom Dejanom koji je poznati šabački majstor za Fiće, urađena je limarija, farbanje, motor i sve ostalo što je falilo, od sitnica do grubih radova.

Nikola je veliki obožavalac starih Fiatovih automobila pa je ovaj 127 nešto najbolje što mu se desilo te 2011. godine. Postao je daleko više od samog automobila, postao je uvaženi i poštovani član njegovog doma. U toku sezone od marta do septembra posećuje razne skupove i Fićijade. Uživanje u vožnji i druženje sa ostalim ljubiteljima je fantastično iskustvo za njega. Kaže da mu je ostala nerealizovana želja za jednom svetskom turnejom, te se nada da će i to proputovanje doći na red narednih godina. Trenutno lepo vreme aktivno koristi da nabaci koji kilometar više pre nego što Fiat ode u garažu do sledećeg marta. Za uživanje van vozne sezone, kupio je Fiat Millecento (1100) iz 1964. godine čija će ga restauracija okupirati narednih meseci, ako ne i godina. Koliko god da potraje, Nikola obećava da će nam se javiti ponovo kada završi i taj projekat.

Autor teksta: Đorđe Pavličević
Autori fotografija: Miloš Nikodijević i Mihailo Kečenović