Jedno kurtoazno pitanje o stanju automobila pretvorilo se u višeminutno ispovedanje taksiste pored kog sam sedeo. Svaki otkucaj taksimetra u meni je stvarao sve veću nelagodu, budući da je bio praćen opisom još jedne rupe, od kojih su se neke nalazile upravo ispod tepiha na kom sam odmarao noge. Tadašnja ordalija nikako nije mogla da se poredi sa udobnom vožnjom i kratkim i tupim zvukom koji su vrata napravila kada smo se spustili niz Topčidersko brdo. U oba slučaja, automobil je bio isti — Mercedes-Benz W123, a razliku između muke i uživanja pravila je količina brige posvećena njemu.

Oko pola sata ranije, Miloš i ja smo se peli ka Muzeju istorije Jugoslavije, jednom od onih, baš pravih mesta koje bi ugostile jugoslovensku automobilsku legendu kakva je taj čuveni Mercedes. Ponosno stajavši pored svoje crvene limuzine, na vrhu nas je čekao Miroslav. Dogovaranje nije trajalo dugo — Mercedes je morao da bude fotografisan na platou. Možda nije Titov, ali se svojim duhom potpuno uklapao u okolinu! „Ovaj auto je gastarbajterski ponos!“, reče nam Miroslav, a osoba koja je davne 1977. kupila u Nemačkoj i 1979. u Jugoslaviju doterala dokaz svog vrednog rada bila je njegov rođak. Benzin 200, sa karburatorom, bez mnogo dodatne opreme, ali ipak Mercedes!

Kako Miroslav govori, za 71.000 km koliko je Mercedes do sada prevezao, ipak je štošta stiglo da mu se dogodi: „Čim je došao u Srbiju, rođaku se desio peh. Neko ga je udario otpozadi i razbio mu lampu. Stop svetlo je naravno odmah promenjeno, a od tad Mercedes na sebi ima Euro kuku.“ I to nije bilo sve: „Pošto je imao kuću u Crnoj Gori, išao je vozom na letovanje. U vozu je naravno bio i Mercedes, a čoveku je plaćeno da ga čuva tokom celog putovanja. Ipak, kada je kompozicija pristigla u Bar, otkrili su da je znak ukraden sa haube.“, prepričava nam Miroslav još jednu nezgodu koju je automobil preživeo. Ipak, kako sam kaže, njegov rođak je bio neizmerno posvećen brizi o Mercedesu, što je dovelo do toga da danas izgleda ovako.

U Miroslavljeve ruke Mercedes je stigao 2008. godine. Nasledio ga je od rođaka, uz simboličnu naknadu. Pošto je auto stajao neko vreme, promenjeni su samo potrošni delovi, ali su gume, na primer, i ostale iste još od 1977. Učlanivši se u OTK Beograd, ali i odbivši mnogo neopravdano niskih cena za ovoliko pedantno održavan klasik, Miroslav je potpuno odustao od njegove prodaje i našao uživanje u svom novom-starom Mercedesu, ali samo kada su putevi suvi. Da bi se dojam vremenske kapsule što više održao, Miroslav planira da originalne gume zameni novim, znatno bezbednijim u svim vremenskim uslovima.

Dok smo se spuštali do Topčiderskog parka i konaka kneza Miloša, shvatili smo šta je u ono vreme značio i kako je zaista izgledao Mercedes W123. Automobil koji je obeležio poslednje godine Jugoslavije kakvu su starije generacije pamtile i prve godine one koja će se ubrzo raspasti. Ipak, ono što sve nas ponovo može da spoji je ljubav prema tim starim, dobrim, legendarnim automobilima koji bez obzira na sve čine jedinstveno automobilsko nasleđe koje nam je svima podjednako dato na čuvanje. Naša vožnja sa Miroslavom se završila još jednim tup, zaista jedinstvenim zvukom koji se sve manje povezuje sa zvezdom nemačkog kvaliteta. Pozdravivši nas kratkim zvukom trube, crveni Mercedes se polako gubio u koloni automobila koje će u Miroslavljevim rukama sigurno nadživeti.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević