Poziv koji nas je prenuo iz sanjarenja na obali Dunava, dok je Capri uživao u vedrom nebu iznad Petrovaradina, dolazio je iz centra grada. Bio je to Milija, fotograf, kamerman, nautičar i predsednik AMK Veteran. Nedugo zatim, prelazili smo Varadinski most, uživajući u pogledu na bledozeleni kupe iz kog su nas naši domaćini Vukašin i Uroš navodili. U lavirintu uskih ulica omeđenih dugačkim sremskim kućama, sreli smo se sa Milijom, a put nas je odmah naveo na Mišeluk, ka vikendici na obroncima Fruške Gore, gde je njegov NSU Prinz čekao konačni kraj zime.

Uspon strmim i krajnje improvizovanim putem nagrađen je pogledom na Novi Sad iz potpuno drugačije perspektive, a na vidikovcu nam se uskoro pridružio i crveni Prinz. Na nekada praznom proplanku, sada se nalazila tek sagrađena kuća, ispred koje je nekoliko ljudi uživalo u suncu i svežem vazduhu, makar dok se nismo pojavili mi. Na naše veliko zadovoljstvo, nismo ometali njihov mir, pa je naša priča konačno mogla da počne. Samo što sam izustio prvo pitanje, iz pravca kuće je počeo da nam se približava čovek, a iz daljine se čulo njegovo: „Kako to mislite ‘neki oldtajmer’?“ Ipak, odavao ga je osmeh dok je prolazio pored automobila u niskoj travi: „Ovo je prvi automobil koji sam vozio u životu! Isto crvena hiljadarka, kao i Vaš!“ Ohrabren činjenicom da svako neguje svoja lepa automobilska sećanja, još više sam želeo da čujem kako je Milija došao do svog Prinza.

Kao nautičar, Milija je deo svog školovanja proveo u Dubrovniku. „U to vreme, grad je bio pun gospara — moreplovaca koji su stekli veliki imetak ploveći na stranim brodovima. Tada su oni bili jedni od retkih koji su sebi mogli da priušte strani automobil, koji im je neko iz inostranstva zvanično poklanjao“, počeo je Milija priču o svojim prvim susretima sa ovim malim nemačkim automobilom, „Jedan školski je od oca dobio Pretis Prinza. Njime je dolazio u školu, a iz nje je odlazio i sa mlađim nastavnicama.“ Tada je Milija prvi put poželeo ovaj automobil, a želja mu se ostvarila 1980. godine, kada je kupio belog Prinza 1000. Ono što sada ne bi uradio nikad, uradio je tada — ofarbao ga je u crno, a lajsne i ratkapne u crveno. Vrlo brzo, zbog izgradnje vikendice, morao je da ga proda i zameni Zastavom 101.

To nije bio prvi put da je Milija vozio Stojadina. Uroš je Miliju ohrabrivao da ispriča jednu vrlo poučnu priču: „Ispričajte im kad ste odbili 190SL!“ Posle malo nećkanja, naš domaćin je omekšao: „1973. godine, kod Sajma sam parkirao svoju Zastavu 101. Prišao mi je gospodin u Mercedesu 190SL. Želeo je da se zamenimo, trebao mu je neki praktičan auto, a Kec je tad bio nov. Imao sam dvadeset godina i nisam razmišljao. Odbio sam ga. Šta, za tog krša? Naravno, i dalje se kajem.“ Znajući da 190SL nije bio česta pojava u Jugoslaviji, automobil koji je Milija odbio ste verovatno videli na stranicama Nasleđa.

No, vratimo se na NSU — između dva NSU-a, Milija je vozio mnoge interesantne automobile. Kroz njegove ruke prošli su SAAB 99, Opel Olympia iz 1956. godine, Peugeot 404, Opel Rekord i jedna Lancia Aprilia, koju je takođe morao da napusti zbog kuće. „Ono što je jednom u mladosti ostalo u sećanju, to ne možeš izbrisat’ nikada“, reče Milija, „I zato sam ponovo kupio Prinza 1000. Kupljen je u Bačkoj Palanci 2006. godine. Gledao sam ga i čekao da mu cena padne. Kočnice su mu potpuno propale, ali je izgledao nešto bolje nego danas.“ Dok se na njegovom limu zaista vide znaci starosti, mehanika nikako nije trpela — novi trapovi su došli iz Holandije, sanirano je curenje na semerinzima, a sređen je i motor sa 43 konjske snage.

„Nisam neki vlasnik“, prokomentarisao je setno svoj odnos prema automobilu. Ipak, niko od nas se nije složio sa njim. Dokle god je auto zimi garažiran, leto provodi u vožnji, a tokom cele godine biva pažen koliko god je to moguće, nema razloga za brigu. Spustivši se niz kozje staze i isprativši Prinza u garažu, druženje smo nastavili na putu, u obilasku automobila koji nas tek čekaju. Novi Sade, hvala ti za sve!

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević