Na nekadašnjem televizijskom obrazovnom programu i sadržaju Politikinog Zabavnika odrasli su mnogi, a upravo u jednom broju ovog magazina koji datira iz 1970. godine, pronašli smo ispovest Slaviše Savića, tada mladog auto-mehaničara. Uz simpatične ilustracije, svojstvene Zabavniku, Slavišina priča optimističnim tonom predviđa procvat automobilizma i dolazi do srca mladih ljudi koji će možda baš zbog ovoga, jednog dana izabrati ovaj zanat za svoje buduće zanimanje.

Zovem se Slaviša Savić. Rođen sam u Beogradu, a tu i danas živim. Imam 21 godinu i radim kao auto-mehaničar u servisnoj radionici „Opel“ u ulici Južni bulevar. Još kao dečak, osnovac, interesovao sam se za mehaniku, posebno za automobile, i zato sam se posle svršene osnovne škole upisao u školu učenika u privredi, uslov da postanem auto-mehaničar. Ova škola traje tri godine. Radni dan se sastojao iz teorijskih i praktičnih časova. Svakog dana bilo je 3 ili 4 teorijska časa (21 čas za nedelju dana), a posle teorijskih i praktični časovi u servisu „Opel“ kojih je bilo 24 nedeljno.

Od svih predmeta koje sam izučavao u školi, pored stranih jezika, bili su mi najteži a i najobimniji stručni predmeti. Mislim da je to tako bilo kod svih učenika, mojih kolega i drugova. Ipak, uspeh je bio solidan. Nije nama smetalo to što smo pored učenja morali dosta praktično da radimo. Svi smo bili pažljivi jer smo shvatili da treba dosta napora i truda do auto – mehaničarske diplome.

Danas mogu da kažem da sam odabrao ovo zanimanje jednostavno zato što sam gajio veliku ljubav prema automobilizmu. Voleo sam i želeo da što bolje upoznam mehanizam automobila i uvek me neka neodoljiva sila privlači da zavirim u automobil, nadajući se da ću uvek otkriti nešto novo.

Ipak, ne radi se samo o ljubavi prema odabranom pozivu. Tome treba dodati i finansijske razloge, ono što danas svako mora da ima u vidu: auto – mehaničarski zanat dosta pruža. Visina plate ne zavisi samo od toga koliko se radi, već i šta se radi, to jest koje se vrste opravki vrše, jer se, naravno, različite opravke, različito plaćaju. Tako na primer: rad na uređajima za kočenje plaća se od 10 – 15 hiljada starih dinara, izmena lamele na kvačilu 15.000, izmena vodene pumpe 8.000 itd. S druge strane svi ovi poslovi zahtevaju različitu dužinu rada: na uređajima za kočenje radi se oko dva časa, na reglaži motora jedan čas, transmisija vozila obavlja se za pet časova itd.

Prema tome, vršeći ovakve opravke na automobilskom vozilu prosečno zarađujemo oko 130.000 starih dinara mesečno. A što se tiče „bakšiša“, on je za nas auto-mehaničare neznatan.

Pored redovnog, obaveznog rada u servisnoj radionici, radim u slobodnom vremenu i kod kuće. Ali to su uglavnom sitnije opravke.

I u servisu i kod kuće najčešće opravljam automobile „Opel“ i „Fijat“! Njih najbolje i poznajem i kao da sam se specijalizovao baš za te vrste automobila. Izgleda čudno jer auto-mehaničarski zanat je univerzalan i zahteva dobro poznavanje svih vrsta vozila.

Volim automobil onako kako ga i svi ljudi danas vole, to je, mislim, ljubav svakog čoveka dvadesetog veka. Vozim ga, ali ga nemam. Nadam se da ću ga kupiti, ima za sva vremena.

Ja lično mislim da je „Mercedes“ najbolji automobil, pa ga i najviše volim. Ubeđen sam da mnogi tako misle i da bi svi oni kao i ja želeli da jednom imaju takav automobil.

Kao auto-mehaničar preporučio bih mladima da auto-mehaničarsko zanimanje mogu odabrati oni koji će ga obavljati punim srcem i naravno, oni koji za to imaju smisla, kojima to „leži“. Takvi budući auto-mehaničari treba da nastoje da što više saznaju o ovom zanimanju, bilo preko časopisa o automobilizmu od starijih, naročito stručnjaka. Mesta u ovom zanimanju ima dovoljno i biće ga uvek jer je velika perspektiva automobilske industrije, Uostalom, ne treba o tome mnogo pričati, jer i vi znate da budućnost pripada automobilizmu.

Izvor: Politikin Zabavnik
Godina XXXI, Broj 950, 13.03.1970. godine