Posvećenost i ljubav prema Nasleđu na četiri točka definisala je opredljenje Autoslavie od samog početka. Godinama obećavamo da ćemo više ovih redova posvetiti motociklima, ali se slabije poznavanje te oblasti lako i često ispreči. To svakako nije slučaj sa ljubiteljima koji su spremni da podele svoje priče i znanje, a među njima je i Željko iz Podgorice. Prema sopstvenom priznanju, Željko je pionirske korake na motoru napravio relativno kasno, a kako dodaje, možda i u pravo vreme, sa 25 godina. Njegova urođena strast je kulminirala u godinama kada životno iskustvo postaje mudrije od izazova.

I tako, od tada do danas, Željko iza sebe ima jak šestocifreni broj pređenih kilometara koji se polako primiče trenutku dodavanja još jedne cifre tom nizu. „Poslije bezbroj kilometara po Americi, Balkanu, Rusiji itd, zaključio sam da je pravi momenat za evoluciju ličnog ukusa prilikom odabira motocikla. Motor mi pruža mnogo više od onog što asketski orijentisanom motoristi treba, pretvorio me je u malko razmaženog vozača.“ započinje priču Željko i dodaje da mu je njegova Honda Gold Wing oduzela čak praktičan odnos prema terminu „vetar u kosi“ obzirom na njen gabaritni vizir.

Proizvodnja četvrte generacije Honde Gold Wing počela je 1989. godine i gotovo neizmenjeno se proizvodila do početka novog milenijuma. Bokser sa šest cilindara i 1500 ccm zapremine uz 100 konjskih snaga, kardanski prenos i najveći stepen komfora koji je moguć na motoru! Ali tu nije kraj, grejanje, hlađenje, muzika, oko 190 litara prljažnog prostora što je dovoljno za par meseci puta, za dvoje! Sa njim se lako kreće na duge ture, 1000+ kilometara dnevno nije problem ni za motor, a kamoli za vozača. Tu je i velika sigurnost koju uliva, savršena ciklistika koju nevešto oko možda i ne može da poveže sa gabaritima ove mašine.

„Motor sam kupio od kolege motoriste, po preporuci, a nisam ga čak ni vidio niti probao. Iako smo bili gotovo 500km daleko, znao sam da je to motor sa kojim ću se družiti, ako Bog da, do penzije“. Željko navodi da iako 23 godine stara, od radova nije bilo potrebno gotovo ništa. Neposredno nakon preuzimanja, spakovao je sve neophodne stvari za oko dvadesetak dana puta i otišao na put do Sevastopolja! Nakon nešto malo manje od 12.000 kilometara, Honda se bez ijednog kvara vratila kući: „I zaista provjerena i dokazana činjenica koju vozači Hondinih motocikala ponavljaju kao Oče naš – Honda je fabrika, sve ostalo su radionice“. I pored toga što je smišljena za autoput, Željko ističe da ipak iznenadi neiskusne kolege motoriste u svim vrstama krivina.

Uz dodatu RGB rasvetu, vufer i pojačalo, svaki izlazak na drum za Željka je nezaobravna avantura. Izmami osmehe drugih učesnika u saobraćaju, a posebno dece koja se oduševe kada ga vide. Praktično se pretvorio u pravilo i običaj da ga policija u svakom stranom gradu zaustavi samo da bi pogledali motor, popričali o njemu i poželeli mu srećan put. Željku to naravno prija, ali mu je još važniji osećaj koji se javlja nakon svake vožnje – jedva čeka da ponovo krene! A nama preostaje da još jednom uživamo u Bojanovom i Raletovom fotografskom umeću.

Autor teksta: Miloš Nikodijević
Autori fotografija: Bojan Bracović i Rale Radonjić