Udobno ljuljanje u sedištima od gustog, debelog pliša vratilo nas je u sedamdesete godine dok smo po neravnom asfaltu krivudali niz obronke Avale. Oliver, vlasnik ovog francuskog klasika nam je demonstrirao neobično duboku riku koju je njegov lav u italijanskom odelu pravio pri svakom dodavanju gasa na retkim i kratkim pravcima. Ubrzo (a možda vreme u automobilima prolazi brže nego izvan njih), našli smo se na prilazu Spomen-parku Jajinci, na beloj stazi u podnožju spomenika koji danas čuva sećanje na burnu i tragičnu istoriju koja se na tom mestu odigrala.

Dok je Mihailu i Jovani zapao težak zadatak traženja najlepših kadrova i detalja Pininfarininog remek-dela, Oliver i ja smo započeli razgovor vraćanjem u vreme njegovog nastajanja: „Peugeot 504 se kao limuzina pojavio 1967. godine na sajmu u Parizu, međutim 1966. godine Pininfarinin studio je zamoljen da napravi jedan automobil za GM koji bi bio pandan Mustangu, u sklopu čijeg je stvaranja izašao i Peugeot 504 u kupe i kabrio izvedbi. Taj njegov rođak je Chevrolet Camaro prve generacije i postoji fotografija iz dizajnerskog studija u kojoj oni stoje završeni jedan pored drugog. Italijani su radili sklapanje karoserije, a mehaniku i enterijere su im isporučivali Francuzi. Većim delom se sklapao u Italiji, dok je pred kraj proizvodnje sklapan u Francuskoj. Prve serije su čak imale štop lampe koje su podsećale na Mustanga, a koje se danas vraćaju u njihov dizajn na 508 i 308.“ dao je Oliver kratak pregled njegove istorije, dodavši da je to bio automobil za ljude koji su hteli nešto sa Pininfarina natpisom i italijanskim šmekom, a nisu imali novac za Ferrarije ili slične automobile. Potpis slavnog dizajnera je ipak imao svoju cenu, tako da je Peugeot 504 Pininfarina tada koštao kao Mercedes-Benz njegove klase, a oni sa 2,7l V6 motorom su bili i skuplji, posebno kabrioleti kojih je proizvedeno tek 960.

Iako je njegova kolekcija danas prilično raznovrsna, za Olivera je Peugeot oduvek bio nešto mnogo više: „U kući je Peugeot uvek bio porodični auto. Otac i ujak su ih voleli i vozili. Prvi automobili koje sam vozio ili sam se vozio u njima su bili 404 i 504 i 304, a dosta dugo sam i sam vozio jedan 205GTi… U šestom osnovne sam dobio prospekt iz pariskog salona – ujak je išao na putovanje i zamolio sam ga samo to da mi donese. I dan-danas ga imam.“ Put od salonske brošure iz Grada svetlosti do celog automobila trajao je dugo, ali je srećno završen: „Imao sam priliku da restauriram jedan V6 kabriolet i tražeći delove za njega, došao sam do ovog auta. Bio je očuvan i imao sam sreću da sam našao dobar auto na kom je malo toga trebalo da se doradi. Kupio sam ga od prve vlasnice koja je ’23. godište. Kupila ga je 1978. za rođendan i vozila povremeno do 2008. kada više nije mogla da produži vozačku dozvolu. Te iste godine sam ga kupio na neviđeno i kada sam ga vozio nazad za Srbiju, potpuno sam se zaljubio u njega! Bilo mi je žao što sam uopšte stigao. Pre pet godina sam završio njegovu restauraciju i od tada ga vozim manje ili više svakodnevno.“ ispričao je Oliver, kazavši još i da je većina originalnih delova i dalje na njemu, ali da je tokom restauracije insistirao na promeni kedera i ukrasnih oznaka. S obzirom na to da je ovaj Peugeot 504 prilično redak, Oliver je u stalnoj potrazi za delovima, a najviše ih nalazi na sajmovima oldtajmera.

Na našem tržištu ovaj posebni 504 nikada nije bio zvanično prodavan, a kako nam je Oliver objasnio, neki su ipak ušli u bivšu Jugoslaviju: „Preko Tehnoservisa su četiri prodata po specijalnim narudžbinama. Prijatelj koji je dvadeset i pet godina radio u Tehnoservisu je imao samo jednu priliku da ga vidi, kada je izvesni Švajcarac na proputovanju kroz Jugoslaviju imao kvar na kvačilu. Ceo servis se okupio oko njega, bili su spremni da rade besplatno, samo da mogu da budu pored auta.“ Tokom naše kratke vožnje, iz prve ruke smo osetili šta je to toliko magično u ovom automobilu. Način na koji prelazi preko neravnina nedvosmisleno otkriva francuske gene, dok je doživljaj puta iz kabine tipičan za jedan GT automobil: “Auto je izuzetno kvalitetan; ima odvojeno vešanje i servo volan pa njegova udobnost može da se poredi sa hidrauličnim Citroënima. Jako je mek po neravninama, ali odlično leži u krivinama.”

“Ovo je automobil koji najbolje predstavlja mene” u jednoj kratkoj rečenici, Oliver je sažeo odnos koji ima prema svom ispunjenom dečačkom snu. Spas od jarkog sunca ponovo smo našli pod njegovim krovom, u njegovim udobnim foteljama i uz riku motora, otisnuli smo se nazad ka gradu.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Jovana Stojiljković