Nečuveno loš kvalitet lima je ovom automobilu osigurao mesto na mnogim listama najgorih francuskih automobila svih vremena, ali kada smo u Bunariću prvi put ugledali Antunov Renault Dauphine, uopšte nam nije bilo jasno kako je ijedan novinar mogao da bude toliko surov prema njemu. Zaobljen i minijaturan, Dauphine se svojom vedrinom izdvajao na livadi ispunjenoj motociklima i nekolicinom starih četvorotočkaša. Kasnije, na Palićkom jezeru, ugrabili smo nekoliko minuta sa Antunom iskoristivši ih da upoznamo njegovog limenog saputnika.

„Automobil sam dobio u prebijanju nekog duga“, počeo je Antun, „Bio je u lošem stanju, veoma zapušten.“ Ono što je Antuna privuklo, a mi nikako nismo mogli da pretpostavimo je činjenica da ispred nas nije stajao običan Dauphine, već je to bio Gordini! Iako je Antunov automobil proizveden 1960. godine, veličanstveni zlatni Gordini natpis je sijao u punom, tridesetak godina mlađem art deko sjaju. Njegova svetla boja ničim nije odavala da je u pitanju automobil u čije je performanse bio umešan čuveni Gordini i to je bila samo jedna od njegovih mnogih lepota. Restauracija je tekla od 2003. do 2005. godine i Antun ju je osim farbanja izveo samostalno — od peskiranja, preko varenja, pa sve do radova na motoru. Oni su ujedno bili najteži, jer je nabavka bilo kakvih delova predstavljala veliki izazov, a kamoli onih za Gordinijev motor, nimalo čest na ovim prostorima.

Ipak, uz stečeno i usput sticano znanje, Antuna je u restauraciji pratila i sreća. „Jednom mi je u garažu pijan banuo lokalni alkoholičar i tražio od mene da mu kupim pivo. Bio je prilično uporan i da ga se oslobodim, kupio sam mu jedno. Kada je dobio svoje pivo, odjednom je skočio, rekao mi da pričekam malo i otišao. Ubrzo se vratio sa nekom kutijom u rukama. Kada sam je otvorio, video sam potpuno novu glavu motora. Odmah sam mu kupio sanduk piva, a trgovali smo i kasnije, jer je imao još delova“, ispričao nam je Antun jednu od najzanimljivijih automobilskih anegdota koju smo do sada čuli, a nju je ubrzo pratila još jedna: „Dok sam radio limariju, imao sam jednog momka koji je pomagao. U pola rada, rekao mi je da lima nema dovoljno i da će trebati još tabli. Nije mi bilo jasno zbog čega misli tako, jer je rad tekao normalno, a kada sam ga pitao, odgovorio mi je da je negde na internetu čitao da je za rad na njemu potrebno šest ploča, a mi smo već potrošili pet.“ Po završenim radovima, Dauphine je prešao između deset i petnaest hiljada kilometara i bio gost na skupovima, kako u Srbiji, tako i u Sloveniji, Mađarskoj i Hrvatskoj.

A ako ste se pitali gde je sakriveno tih pet veslača, odgovor se nalazi u motornom prostoru! Posle Gordinijevog tretmana, motor tipa Ventoux 670-1 dobija povećanje snage sa 20 na 36 konjskih snaga, naziv Ventoux 670-5 i broj 5 utisnut na glavu motora, koji je novinare asocirao na snagu pet veslača koji su Dauphine pokretali do brzine od 130 km/h. Sa težinom od samo 650kg, četvorobrzinskim menjačem i četiri disk-kočnice, Gordini je svojevremeno bio vrlo konkurentan automobil, a kako nam Antun kaže, odlično se nosi i sa saobraćajem današnjice. Za njega se vezuje i legenda čiji je glavni junak bio veliki Huan Manuel Fanđo, kome se automobil pokvario u Francuskoj dok je bio na putu za trku. Došavši do najbližeg sela, naišao je Dauphine Gordini, odmah ga otkupio i objasnio kuda se zaputio i kad mora da stigne. Meštanin se na to samo nasmejao uz reči: „Nećeš uspeti ni da si Fanđo!“ Ipak, čuveni Argentinac je, vozeći Dauphine na ivici mogućnosti, na svoju trku  stigao tačno na vreme.

Rezak zvuk motora nas je ubedio da potpis slavnog mehaničara nije uzalud stavljen na Dauphine, a da su konjske snage, maksimalna brzina i ubrzanje od nule do stotke samo najobičnije brojke, dok se prava lepota krije u doživljaju koji nam je Antun priredio za Gordinijevim volanom, neočekivano brzo se odaljavajući od nas. Tog dana, Dauphine je bio jedan od najlepših ukrasa Palića, a Miloš i ja smo ga ubrzo nastavili sa Tomislavom, pričajući o njegovom Studebakeru.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević