Objavljeno 21. oktobra 2020. godine

Kada se prošle nedelje Bojan javio dan nakon dogovorenog fotkanja crvenog podgoričkog Renoa 4 sprdali smo se kako je njegov vlasnik Stanislav jedini dobio dva unosa u Nasleđu za isti auto i da bi mu mnogo bilo da tu bude i treći. Ali obojica smo se složili da novi set fotografija napravljen na više lokacija i za koji su tog dana prevalili oko 300 kilometara jednostavno ne može da bude izostavljen, te je napravljeno kompromisno rešenje – postojeći članak je ažuriran novom pričom i fotografijama. Fotografski trud i entuzijazam koji već tri godine dolazi iz Crne Gore, prvobitno od Raleta i Ane, a od ove godine i Bojana, jednostavno je nešto na šta ne možemo da ostanemo imuni.

Dva najpoznatija Renoa 4 iz Crne Gore ovoga puta su opet zajedno jer se nedelju dana nakon Nemanjine „Divlje bele koze“ vraćamo Stanislavljevom „Crvenom Moćnom Rendžeru“. Razlog za podsećanje na njegovu priču ne dolazi isključivo zbog Bojanovih fenomenalnih fotografija. Ali, one su svakako povod da se i priča o ovom autu vrati u etar nakon one prve objavljenje pre skoro pet godina kada je njegov suživot sa Četvorkom i dalje bio vrlo mlad. Naime, kako život piše drame, Stanislav je svoju preživeo proletos i to mnogo bolje nego što naredne fotografije to mogu da kažu.

„Vraćajuci se lijepog i suncanog dana sa vikenda provedenog u Kučkim planinama sa društvom i vjernim psom Aronom ni slutio nisam da će se desiti nešto sto mi je duboko u podsvijesti bilo usađeno kao jedan od najgorih strahova – udes! I to baš u vidu izlijetanja i prevrtanja sa puta što se na kraju i dogodilo u baš takvom scenariju. Krenuo sam u dozvoljeno preticanje na isprekidanoj liniji i vozač ispred mene kako to nije uočio u svom retrovizoru zašao je u moju traku praveći sebi kraću putanju. Zimske gume blokiranih točkova u nadi da ću zakočiti i izbjeći kontakt nisu puno odradile posao s obzirom da je njihova sezona bila na izmaku, a sunce uveliko pržilo asfalt te sam tako završio pored puta izvrnut bočno i dijelom krova. Brzim pregledom i pri svijesti izgasio sam motor koji je i dalje radio, a zatim kroz slomljenu šofersajbnu se izvukao zajedno sa drugom i psom bez ogrebotine za šta su bili zaslužni sigurnosni pojasevi. Zahvaljujući svom duhu odmah sam znao da za moćnog rendžera, uprkos strahovitom prizoru i stresu u tom trenutku, to ipak nije kraj!“

Ovu ispovest Stanislav je nastavio: „Izvlačenjem i postavljanjem na točkove, nada za popravkom je opstala nakon pregleda šasije koja je bila netaknuta. Na scenu stupa moj majstor i nakon poduhvata koji je uslijedio mogu slobodno reći veliki prijatelj Bole Bošković koji se prihvata posla i na njegovu inicijativu načina popravke, a to je traženje druge skoljke koja bi legla na staru đasiju i srce koje je i dalje kucalo – motor. Nikakvo rezanje, varenje i krpljenje nije dolazilo u obzir, te je tako ovog puta Rendžer urađen kao nikad do sad. Radove i kompletno rastavljen auto sam iskoristio kao priliku da konačno uradim enterijer po meraku, a to je u bež/kariranoj kombinaciji (fabričkoj takođe). Felne su nanovo ispolirane i ofarbane, pa i obuvene u Dunlop gume.“

Iako je Renault 4 i dalje prilično čest automobil na putevima, oglasima i na žalost otpadima, Stanislav je mogao brzo doći do svih neophodnih komponenti. Velika volja koju su pokazali on i majstor Bole dovela je do toga da nakon samo dva meseca Crveni Moćni Rendžer ponovo bude u akciji, na točkovima i sjajniji nego ikad! Ona je krunisana foto sesijom sa Bojanom, ali i putovanjem do Beograda zajedno sa Nebom Raspopovićem koju je Stanislav vizionarski predvideo tokom prolećnih meseci karantina koji je zadesio čitav svet. Tako će se Moćni Rendžer u Podgoricu vratiti bogatiji za još jednu avanturu, ali i za Autoslavia nalepnicu koja će krasiti zadnje vetrobransko staklo.

Autor teksta: Miloš Nikodijević
Autor fotografija: Bojan Bracović

CRVENI MOĆNI RENDŽER

Objavljeno 23. decembra 2015. godine

Iako je naša mala redakcija najviše vezana za Srbiju, to ne sprečava ideju Autoslavije da se različitim putevima širi i van naših radnih stolova. Stanislav nam se tako javio iz Podgorice, odakle je u vidu prednovogodišnje čestitke poslao seriju prelepih noćnih fotografija Renaulta 4 GTL koje potpisuje njegov sugrađanin, automobilski fotograf Stevan Žugić. Umesto najlepših želja na njihovoj zadnjoj strani, Stanislav je podelio priču koju deli i stvara sa ovim francuskim klasikom iz 1988. godine.

Na početku, Stanislav je naglasio da je Renault 4 upravo onaj automobil koji je oduvek želeo i to iz razloga što je bio i verovatno će i ostati najznačajniji automobil u istoriji njegovog omiljenog brenda: „Ono što je Buba ili Fića za ljubitelje Volkswagena odnosno Fiata, to je Četvorka za ljubitelje Renoa. Sa velikim pravom su ga na ovim prostorima zvali Mali Div, a zbog čega, znaće svaki vlasnik ili vlasnikov prijatelj iz mnogobrojnih anegdota.“ Po završetku letnje sezone i posla koji ju je pratio, Stanislav je isplanirao kupovinu novog automobila, a kako na oglasima u tom trenutku nije postojalo ništa iz Renault Sport divizije, okrenuo se jednoj legendi: „Odmah je nastala euforija i kopanje po oglasima, internetu, i traženje svih mogucih informacija. Svakim danom želja je sve više rasla, a ja bivao nestrpljiviji… Posle razočaranja u vidu par prodatih primjeraka iz oglasa, odlučio sam da čekam…“

Nedugo zatim, čekanju je došao kraj i jedan Renault 4 se pojavio potpuno slučajno: „Nije prošlo mnogo kad sam otišao sa roditeljima na selo, kad tamo on, među šljivama kod prvog komšije, Crveni Moćni Rendžer, kako ga zovem i danas“, nastavio je Stanislav, „Matirao, sa sitnim tragovima korozije i po kojim ulubljenjem… Nije me odbio od pomisli da ga kupim jer bio je u dosta dobrom stanju u poredjenju sa nekima kakve sam viđao po ulicama. Rekoh mu MOJ SI! Dogovor je pao sjutra dan, ja sam bio srećan dok sam drzao ključeve a komšija pare. Valjda je i on bio srećan, isprsio sam se fino jer nisam htio da rizikujem odbijanje malim ponudama novca… Ipak se radilo o ostvarenju jednog od snova.“

Odmah po kupovini, posao na Renaultu je počeo. Stanislav ga je ostavio kod limara koji je ispravio sva ulubljenja i sredio koroziju, a zatim je sa prijateljem rastavio ceo automobil. Tada je na njemu sređivano sve, od zamene i reparacije delova, pa sve do farbanja: „Dosta toga je odrađeno detaljno i pedantno, dok je bilo i stvari koje nisu mogle biti ispraćene istom pričom zbog nedostatka boljih uslova i novca. Možda se nekad i skroz obnovi, uradi se detaljnije, bolje, kvalitetnije, samo što bi kao takav više bio za muzej nego za čestu vožnju. Bitno je da je detaljima posvećena velika pažnja, tolika da su pojedini pitali za stvari kao što su patos i kontrolna tabla jesu li novi.“ Među naknadno postavljenim detaljima našao se Blaupunkt kasetofon iz perioda, a kako enterijer takođe ne odstupa od fabričkog izgleda, u kabini su vešto sakrivena četiri zvučnika. Naravno, pravi francuski šmek daju žuti farovi, deblja zadnja tablica pored koje stoji vinjeta sa slovom F, a u planu su još i stare nalepnice za stakla i motorni prostor.

„Za mene R4 predstavlja način i stil zivota, merak u pravom smislu te riječi, uživanje, nešto što neki noviji auto nema, a to je duša.“ zaključio je Stanislav, „Pa čak i neko lupkanje ili škripanje ima svoju čar. Česta su i pitanja o prodaji, dok je lajkovanje iz drugih auta u toku vožnje i na semaforima skoro svakodnevno, a sve to itekako imponuje“, priznao je, dodavši da je njihova priča tek na svom početku, jer je Rendžer stvoren za avanture i uživanje, a ne garaže i parkinge.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Stevan Žugić