Iako se to ne bi očekivalo, ciglana Trudbenik prizivala je najrazličitije urbane pejzaže. Od zaboravljene fabrike na severu Engleske, preko ranča negde u Montani, pa sve do uvrnutih skulptura koje u pustinjama Nevade uvek za sobom ostavljaju hipici novog doba, posetioci Burning Man festivala. Tišinu skoro napuštenog postrojenja na trenutke su presecali zvukovi točkova koji su prebrzo prelazili preko stare kaldrme. Odlučivši da ga fotografišemo pored Mebine benzinske pumpe, jedne od retkih koja nije završila u nečijoj kolekciji, ili pak u limenoj kocki, čekali smo automobil za koji smo znali da će nam popraviti već dovoljno lep dan. Kroz veliku metalnu kapiju prošao je maleni Fiat. Zajedno sa sinom, Olga nas je pozdravila mahanjem kroz otvoren krov.

Olgin Ćinkvećento, od milošte zvan Fićko, jedna je od #autoslavia zvezda Instagrama. Dugo smo čekali da čujemo priču koja se krila iza tog gradskog šarmera kakvog odavno nema na beogradskim ulicama. A ona je počela odavno i na prilično neočekivan način. Najranija automobilska sećanja Olgu vezuju za očeve Mercedese Repaše kojima je čitava porodica išla na more. Ipak, Fiat 500 je za nju uvek bio idealan automobil koji je, na svojim malim sedištima, u svakom smislu zbližavao porodicu. Znajući za sestrinu opsesiju Fiatom, njen muž i brat su joj za četrdeseti rođendan spremili iznenađenje: „Posle jednog porodičnog okupljanja, svi smo zajedno izašli na ulicu i ispred zgrade je stajao Ćinkvećento. Rekla sam im da bih baš takav volela, na šta je muž zvecnuo ključevima preda mnom i dao mi ih je u ruke uz reči: ‘Super, jer je tvoj!’. Znate li one emisije u kojima ljudima uzmu kola pa ih vrate kompletno sređena i uvek mislite da su njihove reakcije preterane? E, pa nisu!“

Ubrzo nam se pridružio i Olgin brat Jovan, koji nam je otkrio svoju ulogu u rođendanskom iznenađenju. „Olgi se Fiat oduvek dopadao i on se kao tema uvek provlačio, čak se razmišljalo i o kupovini novog.“ počeo je Jovan, dok je Olga dodala da joj novi 500 ipak nije ni blizu pravom Ćinkvećentu, „Prvo se dogodilo to da sam u Engleskoj naišao na Olginog vršnjaka, repliku 500 Abartha iz 1974. godine. Ali, dok sam stigao do Engleske, taj se prodao. Posle njega sam na mobile.de gledao ima li nekog iz iste godine koji bi mogao da se sredi do Olginog rođendana, ali ni njen muž Lacko ni ja ni tu nismo našli ništa pametno. Na kraju, u Italiji smo naišli na jedan iz 1970. u voznom stanju, stavili ga na kamion i dovezli na sređivanje. Olgin rođendan je prošao, a posle izložbe oldtajmera na Kalemegdanu, ostavio sam automobil ispred zgrade i spremio ga za iznenađenje.“ Pre restauracije, Fićko je bio pastelnoplav, a uz novu, moderniju boju praćenu čak i odgovarajućim plavim šavovima na sedištima, dobio je i nekoliko dodataka koji odgovaraju Olginim svakodnevnim potrebama: „Jovan se nije smirio dok nije instalirao sva četiri žmigavca, punjač za telefon i dok mi nije nabavio Bluetooth zvučnik. To je bilo pitanje života i smrti! Moj Fićko sada ima četrdeset i pet godina, ali prati sve trendove.“ Od kada je automobil ušao u porodicu, počeo je i večiti E-Bay lov na delove koji će ga učiniti još lepšim, poput hromiranih retrovizora. Još manji Fiat 500 u istoj boji visio je sa lančića u Olginim rukama. Ipak, to nije bio prvi čuvar ključeva: „Odmah sam dobila privezak — metalni 500, međutim, njemu je otpao točak. Neki ovde (sa osmehom gleda u brata) nisu mogli da tolerišu taj kvar, pa sam kupila jedan svetloplavi. Pošto je i to bilo neprihvatljivo, na red je došao ovaj!“

Kao najvažniji kvalitet svog miljenika od osamnaest konja, Olga izdvaja njegovu sposobnost da svakoga nasmeje i oraspoloži, kako onog ko se u njemu vozi, tako i one koji ih posmatraju sa ulice. „Postoji taj neverovatan momenat poznat većini vlasnika oldtajmera; to povezivanje i komunikacija sa potpuno nepoznatim ljudima. Auto koristim svakodnevno jer mi je cilj da u uživam u svojim obavezama i uvek se dešava da se neko osmehne, pozdravlja, fotografiše, pita…  Kad su drugarice loše volje, često im dam ključeve da se provozaju — ljudi ti mašu, svi su dobre volje, niko ne pravi problem, svima je lep!“ radnosno nam je govorila Olga, a Jovan je dodao: „U ovim kolima se potpuno bezveze osećaš ako si namršten ili zabrinut. Kad ga voziš, prosto moraš da se smeješ. Jednom se čak dogodilo da su me pustili da se uključim u kolonu!“ Kako Olga u Fićku vozi sinove u školu i iz nje, često se dešava da sa njima pođu i drugovi. Olgin stariji sin Oleg nam je priznao da se neki u početku stide jer su navikli na nove i velike automobile, ali se vrlo brzo oslobode, pa i sami otpozdravljaju i uživaju u pažnji koju nikad nisu doživeli u običnim automobilima svojih roditelja. Zbog toga, sada se posle škole često prave redovi za vožnju. Još od samog početka Olgini sinovi obožavaju Fiata i uživaju u vikend vožnjama, kada se u njemu voze svi, zajedno sa psom.

U prvim mesecima, auto je neretko znao da se pokvari na putu, ali je Olga i u tim neprijatnim trenucima pronašla veselu stranu: „Kad god se dešavalo da stanem, što se često događalo prošle godine, uvek se nalazio neko ko hoće da mi pomogne da ga poguram ili sredim kvar i za sve te divne ljude uvek imam spremne bombone ili čokoladice!“ Nju svaka vožnja u Fićku podseća na vožnju žičarom na porodičnom odmoru: svi su zajedno, rade nešto lepo, uživaju u suncu, bezbrižnosti i dobrom raspoloženju. Poruka koju Olgin Ćinkvećento sa sobom nosi je poruka radosti, zadovoljstva i lepih dela i uz nju smo se i rastali, makar do sledećeg susreta u gradu.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević