Za Svetislava, to nedeljno jutro je počelo potpuno neobično, ili sasvim uobičajeno. Zavisi od toga kako želite da ga posmatrate — još 1971. godine, on je prvi put seo za volan Austina 1300, a tog dana se u njemu ponovo našao posle tri godine, ovog puta na suvozačevom sedištu. Svetislav i Davor Ružić, novi vlasnik njegovog Austina, proveli su sunčani vikend u vožnji Novim Beogradom i Zemunom, a svoja sećanja i iskustva podelili su i sa nama.

Iako je zagazio u devetu deceniju života, Svetislav punog duha prisećao mnogih prića koje su činile jednu veliku četrdesetogodišnju celinu. „Tek sam položio vozački ispit, pa sam zamolio kuma kao iskusnijeg vozača da pođe sa mnom u Novo Mesto. Supruga je želela da to bude crveni Austin kakvog smo videli na Sajmu u martu, međutim, crvenog nije bilo i na kraju smo se odlučili za ovaj plave boje. Čekao bih i taj crveni, međutim kum nije mogao da ostane, i u Beograd smo stigli kasno uveče.“ počeo je Svetislav, „To je bio 28. april 1971. godine. Tog dana su igrali Zvezda i Panatinaikos.“

„Njime smo supruga i ja prošli celu Jugoslaviju, Mađarsku, Italiju, Austriju… Voleli smo da idemo u Sloveniju, u Kranjsku Goru, tu nam je najviše prijalo. Jedno vreme sam bio u Igalu, dok se gradila vila Galeb i tada smo obišli celo primorje. Uvek sam vozio pažljivo i sigurno, za tih četrdeset godina sam možda samo tri puta napravio neki prekršaj. U početku je vožnja bila najintenzivnija, a kasnije su došla poskupljenja goriva, pa par-nepar ograničenja i to je sve smanjivalo njegovu upotrebu. Za tih četrdeset godina, prešao je oko 150.000km, u proseku malo manje od 4.000 kilometara godišnje.“ govorio je Svetislav o svojim putovanjima, a Dalibor se na to nadovezao: „Za tri godine sam prešao 20.000, napravili smo i par većih tura.“ Ubrzo, Dalibor je sa nama podelio i kako je postao njegov drugi vlasnik: „Jednog dana sam obavljao svakodnevne poslove i video ga parkiranog na ulici. Nisam bio lenj, ostavio sam cedulju. Dva-tri meseca je prošlo i čuo sam se sa Svetislavom, započeli smo priču i konačno se dogovorili. Prekontrolisao sam ga mehanički, sredio kočnice, stavio novu benzinsku pumpu, nov karburator i servisirao motor. Potom sam kupio i nove gume i tada smo imali turu do Balatona, pa Minijada u Sloveniji i nikakvih problema nije bilo. Jako lepo ide, malo i troši, udoban je, udobniji od Minija iako je vrlo sličan koncepcijski.“

Iako je gotovo ceo svoj vek bio garažiran, Austin je limarijski bio umoran, a Dalibor je iskoristio prvu priliku da sanira sva mesta na kojima je lim pokazao svoje godine. Austin je potom i ofarban i to tako da izbledela YU vinjeta nije skidana sa prtljažnika, a i ove zime će ga ponovo čekati garaža. Svetislav nam je tada ispričao kako u početku nije imao svoju garažu, ali su hale Sajmišta bile pretvarane u velike javne parkinge: „Jedno dve zime sam koristio te hale, a posle smo se preselili i tada sam dobio garažu. Na Novom Beogradu sam od 1977. od kada je moj blok izgrađen.“ U početku, Svetislav je servisirao automobil na Starom Sajmištu, a poslednjih godina, za zdravlje Austina je bio zadužen majstor Đura, svojevrsni automobilski simbol Novog Beograda. Kasnije, Dalibor nam je priznao da do novih delova nije bilo toliko lako doći: „Izgleda da su ljudi često bacali delove kada su menjali automobile, ali je moguće da ih još ima po nekim garažama i šupama. Delove sam dobrim delom dobijao kada sam kupovao automobile; imam ih još par komada u raznim stanjima.

Restauracija Austina još nije završena — očekuju ga novi tepisi, a u jednom trenutku, dobiće i bolji hrom. U međuvremenu, ovaj Austin će se voziti svakodnevno, dokle god je napolju suvo, a i na skupove u regionu. „Sve je više interesantan“ primetio je Dalibor, „ljudi ga na semaforima sada sve češće zagledaju.“ U Zemun su potom pristigli Mirko i Žuća, a Svetislav i Dalibor su kasnije nastavili svoju vožnju kroz ulice Novog Beograda i putovanje kroz četrdeset godina uspomena.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević