Nikakve čari modernih tehnologija nisu mogle da se nose sa dva litra sirove italijanske snage koju je na putu u konstantnom ubrzanju držao jedan Italijan. Gume su škripale, obrtaji rasli, a iako je Fabio bio gost, krivudavi putevi, gde god se nalazili, bili su njegov dom. Iz naše perspektive, kontroli je izmicala jedino Jovanina plava kosa koja je lepršala na vetru. Ugledavši stari crveni kabriolet sa tablama koje nije prepoznao, saobraćajac je mahnitim pokretima ruke u kojoj je držao crveno-žutu lizalicu na kratko prekinuo našu igru mačke i miša, ubrzo nastavljenu uz uzak put ka vrhu Avale, na kom smo ispraćeni začuđenim pogledima radnika čiju smo dokolicu na trenutak razbili. Posle samo nekoliko krivina, prestali smo da se trudimo, a Fabio i Jovana su potpuno iščezli iz vidika.

Alfa Romeo Spider Veloce 2000 iz 1977. nas je čekao praćen kamenim pogledom Sfingi, vajarskih dela Vladimira Zagorodnjuka, ukrasa na stepeništu hotela izgrađenog davne 1929. godine po projektu Viktora Viktoroviča Lukomskog, ruskog arhitekte koji je u Srbiji našao spas od boljševika.“Ma, njoj ne prija kada motor radi ispod 2500 obrtaja!“, bio je skroman Fabio. Od sredine juna, on i Jovana uživaju u njenoj lepoti, zvuku motora, ponašanju na asfaltu, ali i van njega. „Godinu dana sam gledao auto i kupio sam ga tek kada je vlasnik upao u finansijske probleme. Kompletno je restaurirana, ali ju je retko koristio. Osamnaest godina je stajala pokrivena u njegovoj radnji. On je hteo da proda Alfu, ali njegova žena nije. Mislim da je to zbog toga što je njihovo dete začeto na njemu“, Fabio reče, pokazujući prstom na blago ulubljenje na gepeku. „Kada sam je kupio, bila je zapuštena, ali je limar dobro uradio posao. Pre kupovine, čišćen je karburator, a pumpu za benzin tek treba zameniti. Krov i tepih su novi iz 1989. godine — vlasnik ih je verovatno dobio od tasta, Fiatovog direktora iz tog vremena. Kočiona pumpa je bila problem, a zamenjena je zajedno sa prednjim levim kočionim čeljustima.“ prošli smo kroz kratku istoriju Alfe koja na svom satu ima tek oko 60.000 kilometara, od kojih je 9.000 za nekoliko meseci napravio Fabio.

Na odmoru od rada na turističkim brodovima, Jovana i Fabio su iskoristili retke dane na kopnu da iz Trsta posete Beograd. Kako je Fabiju autobus bio prespor, odlučili su se da ovog puta testiraju Alfu na malo dužoj relaciji, o čemu nam je pričala Jovana: „Zadatak je ostvarila na nivou!  Za šest sati, Alfa je već bila parkirana ispred benzinske pumpe u Srbiji, a nekih četrdeset i pet minuta nakon toga, u dvorištu u Beogradu. Nije nas usporilo ni veliko nevreme koje nas je zateklo nespremne na hrvatskim putevima, pa je rezultat svega bio i taj da smo imali opran auto dok smo došli do cilja.“ Na samom početku putovanja, u Sloveniji, Alfa se dokazala i u avanturama van autoputeva i magistrala: „Preko puteva među krševitim planinama, odvezla nas je do kanjona reke Soče. Nismo odoleli da je ne testiramo van asfalta, po travi i sitnom kamenju, gde se, kao i uvek do tada, pokazala kao zverka za sve podloge.“

U gradu, Alfa je osvojila srca svih prijatelja i poznanika, vozača i mnogih slučajnih prolaznika, od dece koja nisu krila oduševljenje dok su upirala prstom ka Jovani i Fabiju, do starijih ljudi koji su, gledajući je, sigurno ponovo proživljavali sećanja iz nekih prošlih vremena. Alfa je čak uspela da obraduje i dva Jovanina labradora koji su na zadnjoj klupi uživali u vetru koji im je nosio uši. Kratak susret sa Alfom imao je i Miloš, koji ju je pre nekoliko dana samo na trenutak video iz autobusa. U razgovoru sa Filipom, stigao je samo da mu se požali kako se mimoišao sa Alfom, ne videvši čak ni njene tablice. Srećom, bio je to isti automobil čiju smo fotografiju dobili od Jovane pre nekoliko meseci, kada nam je najavila mogućnost dolaska u Beograd.

Fotografisanje u podnožju tornja naglo je prekinuo pljusak iz mraka teških oblaka koji su se već satima nadvijali nad planinom. Podignutog krova i zamagljenih farova, Jovana i Fabio su se spuštali niz uski vijugavi put, ali smo ovog puta, na Fabiovo veliko razočaranje, mi kontrolisali tempo, sa Milošem u otvorenom gepeku i Filipom koji se trudio da ga bez obzira na mnoge rupe zadrži u njemu. Konačno na suvom, razgovor o Trstu, automobilima i abartovanju svega i svačega čega se Fabio dohvatio, od skutera, do Fiata Pande 4×4 kojom se takmičio na offroad izazovima, nastavili smo u Jovaninoj kući.

„Trkački auto, porodični auto, offroad auto, ili jednostavno auto za uživanje u prirodi, Alfa je do sada bila na nivou svakog zadatka koji smo osmislili za nju. Nekako, čini se preko noći, ova zverka postala je deo porodice i nezaobilazni kompanjon za sve planove, akcije i ideje koje imamo. Spojila je Beograd i Trst, Srbiju i Italiju, dva različita grada i sve države između njih, a i nas sa starim prijateljima koje dugo nismo videli.“, poentirala je Jovana. Za nekoliko dana, Jovanu i Fabija čeka povratak u Trst, a iz Srbije će poneti mnogo toga — od lepih sećanja, do doživljaja sa policijom koja ih je kao u filmovima iz sedamdesetih tretirala kao odmetnike od zakona, a ne od dosadne svakodnevice i svih kalupa od kojih su pobegli u crvenoj Alfi sa pogledom na nebo i otvoreni put.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autori fotografija: Jovana Stojiljković, Nikola Stojanović i Miloš Nikodijević