Do sada smo pisali o mnogim automobilima i pričama koje su sa svojim vlasnicima preživeli. Neki od njih čuvaju automobilsko nasleđe manje od jedne godine, a neki skoro pa četiri decenije. Nekima nije bila potrebna nikakva restauracija, nekima samo male prepravke. Sa druge strane, neki su stvoreni vrednim rukama vlasnika, a na nekim drugim oni i dalje mukotrpno rade. Danas je došlo vreme za moj automobil.

U pitanju je BMW 1602 iz 1972. godine, poslednje godine okruglih stop svetala i trodelne metalne maske. Kod mene se nalazi već tri godine, a kupljen je samo nekoliko dana pre odlaska na more, u vrlo nepromišljenoj sad ili nikad situaciji. Kao rezultat toga, svoja prva tri ili četiri meseca provodio je u majstorskim radionicama, u kojima mu predstoji još mnogo vremena. Pumpa za gorivo nije radila, a vožnja na benzin i danas ne funkcioniše kako treba, pa je plin gorivo nužde dok se ne nađe konačno rešenje za taj niz problema. Nije udaran sa samo dve strane, gornje i donje, stakla su svako malo zamagljena od antifriza koji ispunjava kabinu, i neupotrebljiv je zimi. Ali, na kraju krajeva, takav kakav je, moj je i jednom će izgledati i raditi kako sam zamislio. Jedna od potvrda za to su felne, prednji branik, dva karburatora, Nardi volan i gomila najrazličitijih sitnih delova koja stoji na raznim mestima iza, ispred i pored stolice na kojoj sedim i pišem priču o njemu.

BMW od serije E30 ka novijim i dalje teško mogu da svarim, ali prema starijim sam uvek gajio veće i manje simpatije. Traživši E21 za sebe, slučajno sam na Polovnim automobilima naleteo na ovaj primerak, u Beogradu. Nekoliko telefonskih poziva kasnije, devojka i ja smo se našli u dvorištu, a sutradan je automobil bio kupljen, gotovo na slepo. Nije me kupila ni Riviera plava boja, ni hrom, ni neobično udobna sedišta, ni ogromno sportsko nasleđe i neosporivi kultni status, već miris! Onog trenutka kada sam seo u automobil, osetio sam miris kakvog se sećam iz dekine bele Lade, za koju me vezuje mnogo lepih dana i doživljaja, a koja, kao ni on, više nije sa nama. U tom trenutku, sa prvim udahom koji sam napravio kada sam ušao u njega, rodila se neraskidiva veza. Prvi problemi su usledili vrlo brzo. No, uprkos tome, do sada Albert nijednom nije odlučio da me izda u pola puta. Ili radi, ili ne radi, ponekad pred samo paljenje ključa, ali nikad u samoj vožnji, i hvala mu.

Od četitri vlasnika koliko je pre mene imao, čini se da su samo prva dva vodila računa o njemu. Servisna knjižica svoj poslednji pečat ima na 30.000km, a u druženju sa vrlo povezanom 02 zajednicom, saznao sam da je za veliki broj problema odgovoran njegov drugi vlasnik, u čijim je rukama automobil završio sa LPG uređajem i prevezao mnogo drva u naredne dve godine i 100.000km koliko je prešao za to vreme. Najiskrenije, nekoliko puta sam razmišljao o njegovoj prodaji. Jednom prilikom, kada sam bio praćen nekoliko kilometara do same garaže, falilo je vrlo malo. Najzaslužnija za to što je Albert i dalje tu je upravo Nada, koja je u nekoliko situacija ostajala čudesno strpljiva, u noćima kada je odlučivao da mu se zalede i zamagle sva stakla.

Nego, zašto Albert? Kratko i jasno, Nada mu je nadenula ime koje nikad neće biti zapisano u saobraćajnoj dozvoli. Prema karakteru finog dekice u debelom tamnoplavom kardiganu i sa velikim naočarima, koji ima hiljadu i jedan problem sa zdravljem, ali ogromnu harizmu, to ime mu je savršeno pristajalo. I upravo su Nada i Albet željeni životni saputnici, sa jednom velikom napomenom — Albert neće biti jedini četvorotočkaš u ovom putu zvanom život.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević