I da nije bilo vetra koji nas je nemilosrdno šibao sa svih strana, bili bismo nestrpljivi da se spustimo u mračne hodnike jedne novobeogradske garaže. Srećom, našim mukama je brzo došao kraj — praćen prepoznatljivim breketanjem američkog V8 motora, pojavio se Marko, najnetipičniji vozač Camara na svetu. On se ne bavi trgovinom oružja sumnjivog porekla i ne nosi kutiju cigareta ispod levog rukava uske bele majice. Nikad nije bio antagonista u policijskom filmu smeštenom u gradu u kome su devojke uvek preplanule i u kupaćim kostimima, niti su mu u bilo kom trenutku tokom našeg razgovora na licu stajale džinovske naočare za sunce na čijim bi se crnim staklima presijavale neonske sijalice garaže u koju smo upravo sišli. Naprotiv, Marko je arhitekta i, kao svaki naš dosadašnji sagovornik, bio je ozbiljan kandidat za najprijatniju osobu na svetu.

Iako je još u srednjoj školi kupio svoj prvi automobil, Ford Capri, Marku je Camaro od najranijeg detinjstva bio san koji je čekao da se ostvari: „Kada sam bio klinac, Vesnin dečko je živeo u kraju. Ona je bila frizerka, a on je vozio crni Camaro sa proširenim rubovima i auspusima sa strane. Sve je to bilo urađeno jako loše, ali je automobil svejedno izgledao zaista opasno. Svakodnevno sam ga gledao sa prozora, a dok su drugu decu za školu budili roditelji i budilnici, ja sam ustajao uz paljenje Camara. Imao je i alarm koji priča, što je bilo beskrajno kul!“ Vesna je kasnije postala Šana, što dosta govori o fenomenu dobrih automobila u pogrešnim rukama, pojave karakteristične za nimalo idilične devedesete godine. Ipak, i to je deo automobilskog nasleđa od kog ne želimo da bežimo, posebno kada jedan automobili iz tog perioda dođu u prave ruke, kao što se dogodilo pre četiri i po godine, kada je Marko ostvario svoju dečačku želju. „Automobil se nalazio u Negotinu, bio je garažiran i bio je Z28 T-Top iz 1991. Dogovorili smo se da se nađemo u Požarevcu, gde sam preuzeo automobil i krenuo njime za Beograd.“, opisuje Marko događaje koji su prethodili velikoj neprilici u kojoj se vrlo brzo našao. Znao je da motor nije u najboljem stanju, ali nije mogao da očekuje pucanje klipa. Uz konstantno dosipanje ulja, Camaro se dokotrljao u Beograd, gde je konačno izdahnuo.

U dogovoru sa mehaničarom, motor je ipak zamenjen. Međutim, za razliku od zamena na koje smo navikli, Marko je u Camaro stavio veći motor. Da. Veći. Dobro ste pročitali. Zvuk koji je odjekivao garažom proizvodio je Chevroletov 5.7l 350 V8 motor! On se nalazio pod Daytona haubom, koja je Camaru davala preteći izgled. Problem sa njom, kako nam je Marko objasnio, bio je taj što su otvori sa strane morali da budu začepljeni da bi se po kišnom vremenu sprečio prodor vode u motorni prostor. Kontratežu crnoj haubi pravila je roletna na zadnjem staklu, ređi model sa mestom predviđenim za treću stop lampu. Marko je Camaru lični potpis dao i petokrakim felnama od 17″, sa  245/45/17 gumama napred i 285/40/17 pozadi. Volan sa vazdušnim jastukom, koji se nikako nije uklapao u izgled enterijera, zamenjen je volanom manjeg prečnika, čime je Marko, makar na neko vreme, stavio tačku na izgled Camara.

Svog Camara Marko vozi svakodnevno, po suncu, kiši i snegu i sve neprijatnosti koje je doživeo u vožnji mogu da se sumiraju u period kada je tek kupljeni auto dovozio u Beograd. „Kao da imam Japanca“, uz osmeh dodaje. Jednostavna i robusna mehanika, kombinovana sa odgovornom vožnjom i redovnim održavanjem čine jedinstvenu formulu za vožnju bez ikakvih problema. Sa automatskim menjačem, potrošnja ostaje jedini faktor brige, ali čak je i on zanemarljiv, jer Marko svakodnevno vozi automobil koji je još od detinjstva želeo. Kada se tome doda i targa krov, uživanju zaista nema kraja!

Nažalost, tokom našeg razgovora, nijedan dečak nije sa roditeljima prošao garažom i imao svoj lični vau momenat sa ovim fantastičnim automobilom, koji se, za razliku od Markovog prvog susreta sa Camarom, nalazio u pravim rukama. Ipak, ta deca smo bili mi Miloš i ja. Dok je Camaro uz grmljavinu nestajao, ispunivši garažu dimom i mirisom spaljenog benzina, doživeli smo isto što i Marko mnogo godina ranije. „Okej, još jedan auto na listi!“ gotovo istovremeno smo rekli jedan drugome kada smo se ponovo našli na hladnom novobeogradskom vetru.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević