Pre nešto više od dve godine, našeg današnjeg sagovornika upoznali smo pre svega kao brata koji je bio idejni tvorac i vođa projekta za rođendanski poklon koji je njegovoj sestri doneo 500 razloga za osmeh, a potom i kao zaljubljenika u automobile. Priredivši joj rođendansko iznenađenje na četiri točka, Jovan je Olgu na mala vrata uveo u svet kom on sam već dugo pripada. Još od najmlađih dana, preko prvih samostalnih vožnji i današnje male kolekcije, Jovana su privlačili razni nesvakidašnji automobili, a među njima je sada i jedna narandžasta Karmann Buba.

„Kada sam bio klinac, prvi automobil koga se sećam da je otac imao bila je Buba. Imali smo ukupno tri Bube sedamdesetih godina. On je voleo da menja automobile, što sam i ja nasledio od njega, da mi bude interesantno da vozim svašta.“ opisao je Jovan svoja najranija automobilska sećanja, dodavši da ga to ipak nije usmerilo ka Bubi, već je to bila malo racionalnija odluka. Naime, gledavši koji bi sledeći automobil mogao da kupi, a da je pun karaktera, sa bezvremenim dizajnom i cenovnim rangom koji ga svrstava u dostupne klasike, Buba se izdvojila kao najbolji izbor: „Ovo je nešto što Englezi zovu affordable classic, dostupni klasik koji i dalje može da se vozi i održava.“

Način na koji je Jovan došao do Bube je bio filmski, i to u pravom smislu te reči. Naime, ovaj Karmann je kupljen u Italiji za potrebe snimanja filma i odatle je jedan od članova ekipe odvezao automobil u Belfast: „Ja sam Bubu kupio u Belfastu, odvezao je za London, tamo uradio jedan manji servis, seo u auto i krenuo za Beograd. Imao sam jedno stajanje u Minhenu i jedno u Rovinju. Iz puta bih izdvojio dva problema. Prvo, bile su otkačene cevi grejanja i smrzao sam se jer je bio kraj septembra i bilo je prilično hladno. Na ulazu u voz koji ide ispod Lamaša, auto je stao. Razmišljajući koga da zovem, probao sam da upalim auto ponovo i upalio je kao da ništa nije bilo. “ Laganim tempom, Jovan je stigao u Beograd gde se posle par meseci razmišljanja odlučio za restauraciju.

Kako se pod haubom nalazi motor od 1.600 kubika, Jovan je izveo par sitnih promena i unapređenja koja izlaze iz fabričkih okvira, ali povećavaju funkcionalnost bez narušavanja izgleda. Umesto doboša, tu su sada diskovi, radio je moderan, ali sa retro izgledom, farovi sijaju nešto jače, ali je sve to u svojoj srži i dalje Buba. Iz same vožnje, Jovan posebno izdvaja činjenicu da je nju nemoguće voziti potpuno opušteno, ali da mu upravo to pričinjava najveće zadovoljstvo: „Bubu moraš da znaš da voziš, ipak je to automobil sa motorom i pogonom nazad, ali uživam u automobilima koji traže da se voze. Tu je šaltanje sa međugasom, pa u krivine baš ne možeš da uđeš kako si zamislio, pa se uvek nešto čuje, ali se sve to zaboravi kada staneš na pešački prelaz i uhvatiš poglede oko sebe.“

Uz pomoć Bube, Jovan je inficirao i suprugu automobilskim virusom, a najveću pobedu je doživeo pre nekoliko dana, kada je definitivno shvatio da je svoju ljubav preneo i na sina: „On sad ima tri godine, redovno smo u garaži i radimo na tome da mu Buba bude najzanimljivija. Pre neki dan, ostavio sam ga u autu dok sam palio Bubu, i kad sam se vratio po njega, rekao mi je: ‘Tata, što si palio Bubu?’. To je bilo to, sav sam se istopio, pipetom si mogao da me skupljaš.“ U jednom malom, ali važnom trijumfu za očinstvo, Jovan je dokazao da je Buba zaista automobilska ikona za sva vremena.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević