Kao i svaki prosečan parking projektovan i izgrađen u doba socijalizma, onaj ispred zgrade u kojoj živim preko dvadeset godina se kroz te dve decenije menjao, ali na volšeban način uvek ostajao isti. Dan za danom, godinu za godinom, bio je popunjen čestim i relativno aktuelnim automobilima, koji su kroz godine polako bili menjani svojim novijim naslednicima — Opel za Opel, Škoda za Škodu, Punto posle Yuga i tako u nedogled, i van moje dugoročne memorije. Iskakanja iz šablona su bila retka i uglavnom u obliku vikend iznenađenja, kada su roditelji dolazili po svoju decu koja su trenirala košarku u sali obližnje škole. Kao najzanimljiviji, oldtajmeri su češće nestajali nego stizali: jedan braon Sunbeam sa bumerang štop svetlima se ne vraća već preko deset godina, ali nije jedini. Dve oldtajmerske konstante koje su odolevale svim promenama bile su jedan bež BMW E21 i narandžasta SAAB 99 limuzina.

U jednom trenutku, pre nekoliko godina, i SAAB je nestao. Ipak, uprotno svim nepisanim zakonima socijalističkog parkinga, zamenjen je istim takvim, samo sa dvoja vrata. Još od prvih dana Autoslavije, želeo sam da upoznamo komšiju i njegove automobile, a prilika nam se ukazala potpuno slučajno, kada smo pre nekoliko nedelja jedne večeri videli SAAB kako ulazi na parking. Sa prvim sigurnim sunčanim danima, sa Mariom i njegovom suprugom smo se našli pred Muzejem istorije Jugoslavije. Mario nam je tada potvrdio da je još od 1974. vlasnik narandžastog SAAB-a, u porodici zvanog Žućko, a da je pre nekoliko godina drugi SAAB kupio od prijatelja: “On je profesor i vozio ga je jedno vreme, ali pošto ima još nekoliko automobila, ostavio ga je u zgradi Mašinskog fakulteta. Kad je pre par godina bio onaj veliki sneg, oluk je pao na njega, uništio haubu, karburator i razvodnik.” Posle kraćeg ubeđivanja, Mario je ubedio svog prijatelja da mu proda SAAB. Bio je matiran, ali vrlo očuvan i Mario je potom sa jednog donatora i iz lične rezerve zamenio sve potrebne delove.

Motor je kod prvog vlasnika imao problema sa vodenom pumpom, a u isto vreme kada je taj kvar saniran, na njemu je urađena polugeneralna na 100.000 od ukupno 200.000 pređenih kilometara. “On je sada na pola puta, ti motori znaju da pređu i po pola miliona, pa i više! Žućko ima 300.000, ali radi kao sat i danas, jedino mu je limarija propala.” dodao je Mario. Kao pilotu JAT-a, Mariju je SAAB predstavljao logičan izbor, ali je i bezbednost igrala veliku ulogu u izboru automobila: “Dok je ovaj automobil bio razvijan, jedan mladi inžinjer SAAB-a je poginuo u saobraćajnoj nesreći. To je inspirisalo njegove kolege da na ovom automobilu povećaju bezbednost – on ima štos da prilikom direktnog sudara motor po šinama ide ispod automobila. Unutra ima rol bar duž krova, kao trkački automobili. To sam iskusio na sebi: osamdeset druge ili treće godine, bila je jaka zima i u Žućku smo kolega i ja u krivini jedva izbegli Ajkulu koja je išla tačno u mene. Prevrnuli smo se u jarak i dočekali smo se na točkove, ali je prednja guma pukla. Autu nije bilo ništa, samo smo promenili gumu i nastavili put.”

Iako oba Mariova SAAB-a imaju dvolitarske motore, oni se razlikuju po stepenu kompresije, a samim tim i snazi, kočnicama, ali i potrošnji: „Žućko je bio dobar trošadžija, oko 12l-13l u gradu i 9l na autoputu, a ovaj je negde oko 10l u gradu i 7l na otvorenom putu. Menjač mu je sa četiri brzine i baš mu fali peta. Za njegovo godište nije bilo opcije pete brzine, tek su je 1976. uveli.“ U Žućku se više putovalo, dok je njegov drugi SAAB prevashodno gradski automobil. Ipak, oboje imaju potpuno poverenje u njega i bili bi spremni da njime odu do Švedske i nazad. Nastavljajući rečenice jedno drugom, Mario i njegova supruga su nam zajedno ispričali kako je jedna od SAAB-ovih specifičnosti sprečila da on bude ukraden. Naime, u pola noći, na vrata su im pozvonila dva policajca, rekavši im da su komšije zvale policiju zbog alarma na njihovim kolima. Potpuno zbunjeni, oboje su sišli i zaključili da je u pitanju sirena, a kada su otvorili vrata i videli pokidane žice, shvatili su da je neko probao da ga odveze, ali je, ne znajući da je SAAB-u kontakt brava smeštena između prednjih sedišta, aktivirao sirenu i pobegao.

Dolaskom njihove dve ćerke, zeta i unuka, naše druženje se ubrzo pretvorilo u porodično okupljanje pod februarskim suncem, te smo se uz završne kadrove i nekoliko porodičnih fotografija polako rastali. Misterija jednog parkinga je time razrešena, a Mariov SAAB će ga još dugo krasiti u inat godinama koje su pred nama i novim automobilima koji će menjati stare.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević