Nakon predaha u Oliverovoj garaži provedenog u razgledanju raznih ukrasa, bogate literature, pa i delova koji čekaju neke nove stare automobile, Peugeot 504 zamenili smo drugim kupeom sa propinjućom životinjom na svojoj haubi. Bio je to Porsche 944, restauriran do poslednjeg detalja. Razgledavši ga sa svih strana u punom sjaju, u stanju u kakvom se on gotovo nikad ne viđa, shvatili smo da smo Porsche 944 u tom trenutku posmatrali iz potpuno drugog ugla — kao dijamant u prašini i nepravedno zapostavljen automobil. Takođe, prešavši iz udobne, plišane zadnje klupe u tvrde, tesne kadice obložene krutom, gotovo nekorišćenom kožom, Mihailo i ja smo na teži način zaključili da je svaki Porsche ipak predviđen za dve osobe, a potpuno podređen onoj koja drži volan u rukama.

Ovoga puta vozeći uz Avalu, Oliver je demonstrirao Porscheov karakter, te smo se ubrzo našli na čistini, ali i slobodi, konačno ispravljenih nogu i leđa. Sabravši utiske iz vožnje i primetivši da je ona neke podmladila, a neke učinila starim i ukočenim, Oliver se prisetio početaka njegove veze sa ovim nepravedno zapostavljenim Porscheom. Dok je 924 GT, kao preteča modela 944 bio aktuelan, Oliver ga je viđao samo u časopisima i zaljubio se u njegov dizajn: „Bio mi je dečački san, ali tada bio i nedostižan; to je bio auto koji je koštao više od Carrere. Čak je i 924 bio misaona imenica. Međutim, krajem osamdesetih godina sam od jednog očevog prijatelja uspeo da kupim auto koji je bio zapušten i sastavljan od više automobila, ali je bio pravi 944.“ Taman kada je završio restauraciju svog prvog Porschea 944, nastupile su sankcije, a sa njima i inflacija i nestašica benzina. Tada, Oliver je bio prinuđen da ga proda, ali se želja za njim nije gasila.

Drugi Oliverov 944 dospeo je u njegove ruke nekoliko godina kasnije i obeležio je važne trenutke u njegovoj karijeri — prve specijalizacije, dežurstva, odlaske na posao za vreme bombardovanja 1999. ali i mnoga letovanja, pa čak i zimovanja. U tom periodu, Oliver ga je vozio svakodnevno, i leti i zimi, i danju i noću. Ipak, druženju je silom prilika došao kraj, ali, sudbina ih je posle nekoliko godina ponovo sastavila: „Jednog dana, ukazala mi se šansa da ga kupim nazad. Sa velikim emocijama sam opet ušao u restauraciju auta koji je bio užasno zapušten. Ali, nije bio lupan i nije bio truo. Vraćeni su mu detalji, rađeni enterijer, limarija i farbanje, tako da sam uspeo sam da izguram sve.“ Posle kratke, ali burne lične istorije, Oliver nas je proveo i kroz dugačak spisak opreme i tehničkih rešenja koju njegov automobil iz 1987. poseduje: „U ono vreme imao je servo volan sa progresivnim otežavanjem. Tu su i grejači retrovizora, grejači sedišta… Ima aluminijumske trapove i kućišta menjača i motora, četiri dupla diska, prohromski auspuh… Menjač je transaxle i obezbeđuje idealnu raspodelu težine. Ima targu koja se po potrebi skida ili koristi i kao šiberdah.“

I sama priča vezana za nastanak Porschea 944 bila je zanimljiva koliko i ona o Oliverovom automobilu, a neki od njenih junaka bili su i sa ovih prostora: „Kada je javnost dobro reagovala na 924 GT, homologacijsku verziju modela 924, odlučeno je da se iz nje izvede novi automobil. Njegov motor je imao kubikažu šestocilindričnog motora, ali četiri cilindra. Interesantno, u njegovom projektovanju su učestvovali naši inženjeri, među njima i profesor Dušan Gruden. Karakteristične za taj motor su bile vibracije rešene uz pomoć kontraosovine i hidropneumatskim nosačima motora koje su ih isto smanjivale. Ideja je bila da budu ispred svog vremena i prekinu tradiciju 911. Međutim, posle desetak godina popularnosti, publika se vratila na 911, mada ću uvek da tvrdim da je 944 bolji automobil.“ Iz ličnog iskustva, objasnio je i zašto: „Ide kataloški oko 210 na sat, a 911 220 i brža je jednu sekundu od nula do sto. Ali, u 944 staje 5,5l ulja u motor, dok u 911 najmanje 13. Troši osam do deset litara, a Carrera od petnaest do dvadeset pet. I to je sve ako govorimo o regularnim modelima. Ako govorimo o Turbu, brojke su drugačije.“

„Mislim da njihovo vreme tek dolazi“, kazao nam je, „U toku su sada vozila iz ere takozvanog novog romantizma, kraja sedamdesetih do prve polovine osamdesetih godina. Oni počinju da bivaju traženi i sve ih je manje na ulicama. Ti klinci među kojima sam i ja su sada stasali pa bi da kupe tako nešto što ih podseća na vreme kada su imali ili maštali da imaju te automobile.“ U podnožju avalskog tornja, naše druženje je bilo završeno, a Mihailo i ja smo se vratili u dosadnu udobnost nekih drugih, novijih automobila i zaputili se nazad ka Beogradu.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Mihailo Kečenović