Iako od podneva nije prošlo mnogo, naša trka sa varljivim januarskim suncem bila je veoma neizvesna. Dok smo se Miloš i ja ljuljali po makadamu Gardoša, ono se već spremalo na zalazak iza Milenijumske kule, graničnog spomenika dva velika carstva i dve kulture koje su oblikovale urbani pejzaž celog Balkana. Srećom, Dača je stigao pre nas, a kako smo se približavali platou ispred zemunske kule, ukazivao se i njegov pastelnožuti Renault 4. Ipak, za razliku od većine Četvorki koje se hrabro nose sa gradskim gužvama i nestrpljivim vozačima, Dačin Mali Div ima tek troja vrata i pripada redu Fourgona.

Kako trka sa suncem nije smela biti izgubljena, a mi goreli od želje da saznamo svaki detalj o jednom od simbola Francuske, tema našeg razgovora je brzo prešla na Renault koji je pozirao pred Miloševim objektivom. „Ja vozim Spačeke, ne vozim Četvorke, mada ko vozi Spačeka, njemu je ovo često zimska varijanta jer se mi u Spačecima zimi ugrejali nismo, kao i oni koji voze Bube.“, počeo je Dača, „Ali, moj otac je dvadeset i kusur godina vozio Četvorke. Onda je u jednom trenutku prestao i prešao na Passata. Ali, ostala mu je želja da se vrati na Četvorku i uvek prokomentariše dobru kada je vidi na ulici.“

U želji da iznenadi oca, Dača se otisnuo u potragu koju je započeo i završio na jednoj Facebook grupi: „Na Oldtimers grupi sam upoznao Ognjena, jednog dečka iz Paraćina. Povezali smo se preko VW T2 kombija koje smo obojica imali i u razgovoru sam mu pomenuo da tražim neki neobičan Renault 4 da poklonim ćaletu za odlazak u penziju. Razmišljao sam o starijem modelu ili još bolje Fourgonu.“ sa neskrivenom radošću u glasu nastavio je Dača, „Tada mi je Ognjen napomenuo da baš u Paraćinu jedan stari pekar vozi Furgona F4 iz 1984. kog je uvezao iz Francuske tokom 2000. ili 2001. godine. Auto je bio malo zapušten i istekla mu je registracija.“ Posle nekoliko dana, Dača je uz detaljne fotografije dobio i potvrdan odgovor o prodaji: „Kada sam obavio sve, toliko sam bio oduševljen i nisam mogao da izdržim a da ne otkrijem poklon, tako da je plan sa iznenađenjem u početku propao!“

Bez bojazni da će u narednim mesecima morati da krije rad na Četvorki, Dača je sa svojim prijateljima otpočeo njegovo sređivanje: „U obnavljanju mi je pomogao Dule Trivanović koji dolazi iz porodice u kojoj se Amiji i Spačeci voze četrdeset godina, a tu je bio i Davor iz A Kluba. Interesantno, ova Četvorka je nekada bila u Pošti, a kada mi je komšija i prijatelj Goran mešao boju, vratili smo ga u nijansu Jaune PTT koju su nosila francuska poštanska vozila. Felne sa Renaulta 5 Alpina mi je poklonio Davor, a niklovani branik sam posle napetog pregovaranja za 300 dinara kupio i skinuo sa jedne Lepe Dijane na Novom Beogradu.“ Već sada, Dačin otac vozi Fourgona s vremena na vreme, a upražnjeno mesto na kom je stajao grb francuske pošte možda ponese ime porodične firme. „Pošto mi je ćale arhitektonski tehničar, a ja se bavim enterijerima, mislio sam da diskretno brendiram Četvorku. Nabavio sam i staru francusku galeriju koja bi išla na krov i kompletirala izgled.“ otkrio nam je Dača konačni cilj o kome i dalje razmišlja.

Druženje sa Dačom nastavili smo u podnožju Gardoša, na zemunskoj rivi, gde smo upoznali njegovu suprugu, ćerku i sina. Obaveze su nas zvale, te smo se na tom mestu i rastali. Uz prepoznatljiv zvuk motora i kratko trubljenje sirene, žuta Četvorka nas je ubrzo pretekla, dokazavši se i kao porodično vozilo za još jednu generaciju koja će ga voleti.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević