„Topčider bi baš mogao da funkcioniše kao zasebna komuna. Tu smo ispred dragstora, kafana je preko ulice.“ obrazlagao je Miloš razloge zbog kojih je Topčider možda i jedino mirno mesto u gradu „A tu su i stanice za kraća i duža putovanja.“ Jedino što je komuni nedostajalo je bio automobil. Teško da bi se ijedan od plastičnih posetilaca dragstora uklopio u neohipi ideal malog i izolovanog naselja skrivenog pod senkama drveća. Srećom, iza žbunja se pomaljao jarkožuti Spaček, a za njegovim volanom je bio Filip sa širokim osmehom i otvorenošću koji su se sjajno uklapali u Miloševu viziju Topčidera.

Priča o Filipovom automobilu počinje davne 1973. godine, kada je njegova baka kupila žuti Spaček: „Deda je imao Peugeot 404 koji je smatrao najboljim automobilom na svetu i nije ga davao babi, pošto je bila žena vozač i još početnik. Ona je štedela dve, tri godine i kupila Spaček, što je bio događaj koji je oduševio sve u ulici“, prepričavao je Filip ulazak novog vozila u porodicu, „Od kada ga je kupila, tata i stric su želeli da se voze samo u njemu, a pozajmljivali su ga već sa šesnaest, sedamnaest godina. Tata ga je posle dobio kao prvi auto, a stric je položio vožnju mnogo kasnije, kada je shvatio da ne zna da upravlja normalnim automobilima i da su mu časovi ipak potrebni.“  Filipa za njega vezuju najranija automobilska sećanja. Bakin auto je bio registrovan do 2003. godine, kada se gotovo potpuno dezintegrisao, a Spaček se u Filipov život vratio 2008, kada je sa osamnaest godina kupio svoj prvi auto.

Bio je to crveni 2CV iz 1974. godine, prelazni model, kao i bakin. Njega su karakterisali okrugli farovi, spoljašnje otvaranje krova, maska sa tri rebra, spojena prednja klupa i ravni tapaciri vrata. Sređivanje je uz veliku pomoć sa Citroën foruma i poneke delove sa bakinog Spačeka započeto i završeno kod gospodina Dabića iz Sombora, a krunisano je time što je iz crvene on ofarban u žutu boju. To ipak nije oduševilo Stojana, prvog vlasnika Filipovog automobila: „Od kad sam kupio Spačeka od njega, Stojan me je zvao na svaka tri meseca da pita kako je auto i da mi donese delove koje ponekad nalazi u vikendici. Mnogo se razočarao kada je saznao da on više nije crven, ali se redovno čujemo i dan danas!“ Dok je Stojan Spačekom uglavnom obilazio svoju vikendicu, Filip je bio mnogo aktivniji: „Jedne godine sam njime išao u Istru, a sledeće sam taj put produžio do Udina. U početku mi nije bilo svejedno kada su me u Hrvatskoj pratili i zaustavljali novi Mercedesi i Audiji, ali sam se ubrzo navikao na pohvale i ponude.“ Šarm Spačeka je znao i da privuče pažnju ruke zakona: „Jednom sam se vozio kroz grad sa drugom i tri drugarice. Otvorili smo krov i one su stajale na zadnjoj klupi. Tada nas je zaustavio saobraćajac. Odmah mi je tražio vozačku, saobraćajnu i kada nije uspeo da pronađe ništa sporno, rekao mi je da je samo ljubomoran na mene. Mlad sam, imao sam super automobil i društvo sa kojim uživam u večeri!“

Filip nam je prednosti horizontalnog vešanja prikazao jednim veoma jednostavnim eksperimentom — telo Spačeka se ljuljalo kao brodić na talasima mora, a Filip je na to samo prokomentarisao da je stabilnost u vožnji jedan veoma relativan pojam. Zastareli koncept karoserije na šasiji se ipak pokazao vrlo korisnim kada je trebalo preneti jedan Smederevac: „Hitno nam je trebalo grejanje za žurku koju smo organizovali u vikendici i kao u inat, morali smo da idemo u fabriku, jer u Beogradu nigde nismo mogli da pronađemo šporet na prodaju. U fabrici su ga viljuškarom unosili na zadnje sedište, a kada smo stigli, rastavili smo pola Spačeka da bismo ga izvukli.“ Iako je Spaček najjednostavniji automobil koji je Citroën nudio, neobičnih rešenja nije manjkalo. Naime, volan sa jednim stubom je postavljen ukoso od očekivanog, prozori se otvaraju na krila, ventilacija je rešena otkrivanjem i pokrivanjem rupe u karoseriji, a kazaljka kilometar sata u sebi ima rupu, pa se broj pređenih kilometara vidi i kada ona prelazi preko njega. Toliko jednostavan, a u isto vreme dovoljno neobičan da mu Kjuove prepravke ne trebaju, Spaček je u potpunosti zaslužio titulu Bond automobila koju je dobio 1981. godine kada ga je Rodžer Mur vozio u filmu „Samo za tvoje oči“. Filipu vožnja Bondovog automobila ne smeta dokle god nema rupe od metaka u njemu, ali priznaje da nikada nije mnogo razmišljao o njoj, jer je baka svog žutog Spačeka vozila mnogo pre agenta 007.

Kada su meteorolozi najavljivali sunčan dan sa malo oblaka, izneverili su mnoge svojom potpuno pogrešnom prognozom, ali nama ona nije smetala — Filipov Spaček je davao Topčideru ono što sunce nije moglo. Sa Filipovim i našim odlaskom, komuna se ponovo pretvorila u obično društvo sredovečnih ljudi okupljenih oko dragstora, uspavane železničke stanice i najlepše etape u kojoj mogu da uživaju putnici tramvaja koji nosi broj 3. Sa druge strane, ono što je Topčider činilo komunom je možda bio samo izbor stakala u pogledu na svet, a mi smo tog dana, družeći se sa Filipom, birali da on bude u potpunosti pozitivan.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević