Do pre nekih pedesetak godina trajao je period etabliranja većine automobilskih marki i njihovih modela. Mercedes je započeo tu utakmicu i tokom ranih decenija prošlog veka ustoličio je kvalitet kao meru prepoznatljivosti. Ispratili su ga Ford T kao američki proizvod i Buba kao evropski koji su uveli kategoriju „auto za narod“ u velikoserijsku proizvodnju. Citroën je nakon prestižnog Traction Avanta na monokok šasiji i laganog Spačeka krunisao svoju avangardu Ajkulom sredinom pedesetih, dok je u isto vreme Fiat postavljao crep na kuću prepoznatljivo malih automobila modelom 500 Nuova koji se pojavio 1957. godine nakon nekoliko serija mališana sa likom Miki Mausa. Sve te marke ali i mnoge druge i dan danas žive na bazi emocija i stavova posejanih u to vreme, koju mase njihovih ljubitelja i dalje verno prepoznaju.

Zbog saradnje sa Crvenom Zastavom Fiat je kod nas uvek doživljavan kao domaće vozilo i samim tim prestavljao predmet obožavanja bilo da se radio o pero-lakoj kategoriji  ili zanimljivim Berlinama koje su usledile šezdesetih i sedamdesetih. Jedan od onih kojima se omaleni 500 uvukao pod kožu je i Branko iz Beograda u čijem posedu se danas nalazi jedan od primeraka druge serije ovog modela iz 1968. godine sa motorom od 493 cm³ zapremine i 17 konjskih snaga. Zapravo Brankova automobilska istorija počinje 1968. godine kada je sa 18 godina i 3 dana preuzeo svoju vozačku dozvolu čijeg se čak i rednog broja seća – 120.999. Otac mu je tada kupio Fiću, a kasnije su u njegov život ušetali Fiat 1300 u kombinaciji bordo farbe i braon enterijera, te tri Minija, 1000, 850 i na kraju 1275 GT. Nekoliko Golfova i Mercedes prethodili su ulasku u svet Ćinkvećenta kada je 1978. godine uzeo prvog kog je vozio i prodao, promenio ih još dva i na kraju jednog od njih vratio u svoj trajni posed.

„Kupio sam ga na carini, odnosno na licitaciji 1985. godine, svećica mu je bila izletela na glavi i takvog sam ga uzeo. Nigde nije bio truo, a nije ni danas, s tim što je jedino patos na jednom mestu vraćen u fabričko stanje jer je prethodni vlasnik loše sanirao štetu nastalu korozijom.“ započeo je priču Branko. Mušterije koje su dolazile u njegovu limarsko-farbarsku radionicu nadomak Avale često su komentarisale Fiatovu lepotu, pa je jedan od njih, gospodin koji je inače vršnjak iz 1968. godine prokomentarisao kako automobil i dalje izgleda sjajno za razliku od njega koji je propao. Šalu na stranu, Branko nije dozvolio da automobil propadne tokom svih ovih decenija. Početne korekcije na automobilu kada je kupljen krunisane su novim slojem fabričke crvene farbe, te je posle toga mažen, pažen ali i redovno vožen. To je trajalo sve do 2005. godine kada je jedan peh u kome je u blažem sudaru nastradala štop lampa, pa je Branko odlučio da ipak želi da ga sačuva i time zatvori u garažu.

Čitavih dvanaest godina Fiat je proveo u garaži kada je na nagovor Bore iz Oldtajmer kluba Beograd ipak došao na jedan od njegovih oldtajmer skupova. Ta prva vožnja posle duže vremena bila je sudbonosna kako za Branka tako i za Fiat jer ih je vratila na drum. Branko se prisetio koliko je uvek voleo male automobile, počevši od Fiće pa sve do Fiata 500, nije mario za njihov motor male zapremine i snage, nije mu bilo teško što Ćinkvećento vidi brdo pre njega i što često vozi krajnjom desnom trakom jer jednostavno svaka vožnja u ovom omalenom automobilu mu pruža neopisiv osećaj. Voli da se vikendom provoza do grada, ali priznaje da iako mu negde prija pažnja kojom Fiat pleni, ipak kaže da je to nekada preterano. Drago mu je da postoje mladi ljudi koji požele da fotografišu auto ili sebe pored njega. Ipak, najviše voli vožnju na oldtajmer susretima gde je stekao brojne prijatelje istih interesovanja.

Od anegdota izdvaja jednu zanimljivu scenu koja se desila davno, u vreme kada su Tristaći još bili taksi vozila. Naime, vozeći se ulicom Teodora Drajzera u Beogradu, slučajno je malo više izašao na jednoj od raskrsnica i takav jedan Tristać je iz poprečne ulice jedva uspeo da ukoči na tridesetak cm od njega. Branko je tada bio sa suprugom u autu, ali to taksistu nije sprečilo da počne da mu preti batinama. Situacija je ubrzo eskalirala te su se obojica našli van automobila gde se ispostavilo da je iz Fiata izašao Branko, visok preko 190 cm i sa tadašnjih 110 kilograma, dok je taksista bio omaleni čovek čije pretnje su brzo prestale uz konstataciju da „nema nikakvih problema“. Mali čovek iz velikog auta i veliki iz malog nasmejali su čak i obližnju policijsku patrolu. I zaista, Branko nije imao nikakvih problema ni sa čim sve dok uživa u svom Fiatu, što ga dodatno čini velikim čovekom u malom automobilu.

Autor teksta i fotografija: Miloš Nikodijević